Милан Јевђић, гост емисије “Живот прича”, одговорио на све негативне коментаре: “Извините што сам преживео. И извините што сам коју годину и живео”

0
293

Прича о Милану Јевђићу, студенту 5. године медицине који је био гост у емисији “Живот прича” Татјане Војтеховски не престаје да буде главна тема на друштвеним мрежама. И док му многи људи честитају на успеху, бодре га и нуде помоћ, појавила се неколицина оних који покушавају да га оспоре називајући га “преварантом и манипулатором”. У коментарима, системом copy – paste, кружи порука извесног Добрице Павловића који тврди да је финансирао Миланово школовање нешто дуже од 4 године и да нема позитивно искуство у вези са тим.

Желећи да стане у одбрану свог госта, ауторка емисије се путем Твитера обратила онима који износе чињенице о томе да Миланова прича није искрена.

Војтеховски је за “Ноиз” потврдила да су пре разговора са Миланом Јевђићем обављени и разговори са другим лицима како би се истинитост његове приче доказала. Стајући у његову одбрану, ауторка емисије рекла је да су негативни коментари и критике са разних страна на рачун Милановог успеха кривци за то што данас Милан сматра да је срећа у животу прескупа:
“Управо због оваквих ствари Милан је и причао у емисији да му је, од целог живота какав је до сад био, остао страх од среће. Да има утисак да је срећа у његовом животу прескупа, јер је сваки пут када је дозволио себи да буде срећан, да има нешто мало више од хране и спавања, добио ударце. То је у њему и родило тај осећај да не сме себи да приушти да буде срећан и да му је зона комфора постао један живот у неизвесности, јер му је боље да то буде константа него да падне после тренутака среће, јер га је искуство научило да после сваке среће прима ударце. То му се и сад догађа. Чудан смо ми свет. Склони да доносимо закључке и да судимо на основу претпоставки и личних интерпретација. Милан није спорио да је једно време добијао помоћ од неких људи, напротив, то је и рекао у емисији. Да су помоћи временом престале из разних разлога, неки људи више нису били у прилици да помажу, што је наравно потпуно у реду. Оно што нисмо рекли је да су неке помоћи биле условљаване на врло непријатне начине. Екипа емисије Живот прича је имала увид у писане трагове тих условљавања, које по закону не можемо да објавимо. Оно што смо видели, није било пријатно чак ни за читање.”
И док је једна страна поверовала у Миланову искреност и и даље несебично нуди своју помоћ, други се труде да им “отворе очи” постављајући Миланове фотографије са друштвених мрежа уз коментаре: “Да, он баш нема шта да једе”.

За оне који га прозивају на овакав начин, трудећи се да разувере “наиван свет”, Милан има поруку коју је поставио на свој Фејсбук профил.

Зашто Милан Јевђић, ако је добар студент који није ниједном пао испит, нема право на студентски дом, мензу и стипендију, најчешће је питање због ког су многи у дилеми да ли да помогну овом младићу. Наиме, за студентски дом Милан не може да аплицира, као ни за кредите и стипендије јер је у оку закона он и даље под старатељством мајке, с којом једва да има контакт, а од оца, ког је видео само четири пута у животу, и то на суђењу, има додељену алиментацију. Остварујући контакт с Тањом Војтеховски, надао се да ће надлежни чути његову причу и натерати његовог оца да почне да му исплаћује алиментацију, пошто је др Павловић, који га је до летос финансирао, прекинуо сваки контакт с њим након неколико месеци сукоба. Др Павловић није био задовољан Милановим понашањем, јер није могао да му опрости што је отишао на море са девојком против његове воље. Иако је Милан сам зарадио тај новац радећи преко омладинске задруге. Иако је Милан тад први пут за своје 22 године видео море.
– На свашта сам наилазио. Увреде, уцене, претње, најстрашнији речник. Третирају те као роба, иживљавају се, желе да имају потпуну контролу над твојим животом, а ти мораш све то да трпиш јер немаш избора.
Због уцена “добротвора” Милан не може ни да ужива бар мало у свом животу, ни да неколико пута изађе у кафану, јер је њему, очигледно, све нормално забрањено, а свака ситна срећа, која се код других подразумева, код њега се третира као грешни луксуз.
“Док су они уживали у свом нормалном детињству, ја сам прелазио 70 километара у једном дану до школе и назад. Устајао сам у пет ујутро и враћао се у шест увече. Док су сви уживали у првим љубавима, ја сам морао да радим по цео дан јер сам се сам издржавао, што у Србији, што у суседним земљама. Упис на факултет сам платио новцем који сам сам зарадио. Радио сам цео први семестар на факсу па сам га једва оверио јер сам због посла стално пропуштао предавања и вежбе, а сви знају колико обавеза има на медицини. И онда сам зато и морао да баталим посао ако сам хтео да то завршим како треба.”
Оног тренутка кад је престао да ради морао је да пристане на помоћ других. Мада је суд увелико наложио његовом оцу плаћање алиментације, која, како каже, није ни мало ниска, од њега досад није видео ни динара. Будућност је стављена у руке људи који су били спремни да помогну. Код неких је упознао искрену доброту и несебичност, а код других најокрутнију супротност овоме.

Опанак, Ноиз

Inicijalizacija u toku...
Pročitajte i  Да вам мушкатле бујају до јесени: Савршени трикови за најлепшу башту

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име