За српског песника Милана Ракића (Београд, 1876 — Загреб, 1938) можемо рећи да је поред Дучића и Шантића трећи песник српске модерне поезије. Строги и искрени Скерлић казао је за Ракићеву поезију да је она “у погледу технике, последња реч уметничког савршенства у српској поезији”.
Поред родољубиве поезије коју је вешто “обновио” заједно са горепоменута два српска песника, истиче се Ракићева љубавна поезија прожета снажном сензуалношћу, жудњом, описом уживања у тренутним телесним страстима и љубавним заносима које, пак, признаје као једину искреност и истину између два бића. Љубав је у његовим песмама стављена “под лупу хладног разума”, а срећа је само варка и пролазност. Најпознатија таква његова песма је свакако “Искрена песма”, која је део школске лектире. Но, једна друга, која на сличан начин осликава однос између два бића у вртлогу страсти, је “Очајна песма”.
У овој песми лирски субјекат очајнички жели да се преда радостима праве и велике љубави, но помисао да ће доћи време када ће се све чулне жеље и страсти угасити, уверавају га да треба остати заувек хладан и на дистанци. Али, узавреле страсти и жудње увек ће код Ракића наћи начина да се испоље.
Очајна песма
“Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
крепко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којима жедним.
Као Хермес стари и с њим Афродита,
стопи се у мени страшћу твојом целом,
да сав изнемогнем под витким ти телом,
и да душа моја најзад буде сита…
Кад помислим, драга, да ће доћи време
кад за мене неће постојати жена,
кад ће чула моја редом да занеме,
и страсти да прођу као дим и пена,
а да ће, још увек, покрај мене свуда
бити месечине под којом се жуди,
и младих срдаца што стварају чуда,
и жена што воле, и вољених људи,
вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
као бик погођен зрном посред чела
што у напорима узалудним пада
док из њега бије крв црна и врела…
Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
крепко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којима жедним…”
Опанак (К. М)
