Maltene čitavu karijeru, vojnu i političku, general Petar Živković proveo je u samom vrhu države. Bio je komandant kraljeve garde, upravnik dvora, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice, kao i predsednik vlade.
Ipak, ono po čemu svi pamte Petra Živkovića, svakako je njegov nadimak Pera “furundžija” ili Pera “peder” zbog čaršijskih priča o njegovoj navodnoj homoseksualnosti.
Petar Živković je rođen 1. januara 1879. u siromašnoj negotinskoj trgovačkoj porodici. U mladosti Živković dolazi 1897. u Beograd, prestonicu tadašnje Kraljevine Srbije, pošto je prethodno završio gimnaziju u Zaječaru.
General Petar Živković jedna je od najintrigantnijih ličnosti naše političke istorije.
Niži tečaj na Vojnoj akademiji završio je 1899. godine i kao konjički potporučnik službovao 3 godine u Nišu, da bi se potom doškolovao na Vojnoj Akademiji. Nakon diplomiranja, brzo je napredovao u službi, a završio je i dodatno školovanje u okviru 14. klase Više škole Vojne akademije. Od 1907. do 1909. godine je bio na usavršavanju u Francuskoj. Imao je čin kapetana već 1910. godine, pukovnika 1915. godine.
Živković je smatran je za veoma sposobnog organizatora, u potpunosti posvećenog svom poslu. Red, rad i disciplina bili su sinonimi za njegovo ime. Voleo je da čita, na odmor je išao retko, najviše dva puta godišnje, a najviše je voleo da odlazi u banje.
Ipak, i pored besprekorne karijere, postoje “mrlje” koje su obeležile njegovo ime. Naime, njegove navodne homoseksualne sklonosti o kojima se pričalo već u balkanskim ratovima, i dan danas kruže. Raspredalo se da je Živković prilikom opsade Jedrena sa svojim vojnicima danima orgijao i pijančio u obližnjem gradiću.
Već na tzv. Drugom solunskom procesu 1918. je bio žigosan kao „pasivni pederasta”, a skandal širih razmera sprečio je kralj Aleksandar lično. Kao rezultat ove kraljeve intervencije kasnije su se pojavile glasine da je i on Živkovićev ljubavnik. Ovo će pomenuti i princ Đorđe Karađorđević u svojim memoarima, on se u jednom trenutku ovako obratio svom bratu:“Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem… On doduše ne juri žene… ali je u pozadini… Pričuvaj malo svoje vojnike od njega…”
S obzirom na to da je bio neženja, priče su još više dobijale na značaju zbog toga.
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, Živković je postavljen za ministra vojske i mornarice. Na ovoj funkciji bio je do marta 1936. godine, kada ga je zamenio general Ljubomir Marić. Posle toga se povukao iz aktivnog političkog života.
Politički se ponovo aktivirao posle 27. marta 1941. godine, a u emigraciju odlazi 1943. i bio je deo jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Po dolasku komunista na vlast, suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na smrt. Umro je 3. februara 1947. godine u Londonu.
Izvor: Espreso
