Митровске (затворне) или јесење задушнице падају уочи празника Светог Димитрија Солунског који се празнује 8. новембра. Обележавају се увек у суботу, јер је у богослужењима субота дан за помен свим мученицима и упокојенима.
На задушнице се обавезно излази на гробље. Тада се обавља парастос или помен. Освештава се жито, прекађује гроб и пале свеће за покој душа умрлих. Обавезно се уређује гроб.
Кољиво или кувано жито се носи у парохијски или манастирски храм, као и на гробље. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму.
Жито нас симболично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: Ја сам светлост свету. Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.
Према народном веровању, свећа упаљена на задушницу више вреди од свих свећа упаљених покојницима током године. Како бележи етнолог Миле Недељковић, у источној Србији се чак верује да свећа запаљена на овај дан гори до следећих задушница, и да би, ако им се не упали свећа, мртви годину дана били у мраку.
Веровање везано за митровске задушнице код наших се предака звало и затворне задушнице, јер су о том дану били затварани гробови. Наиме, како бележи Недељковић, гробове је о летњим задушницама отворио свети Петар, а он их сада и затвара. Вероватно најинтересантнији детаљ је да смо митровске задушнице преузели од Руске православне цркве.
Празник је установљен после победе Димитрија Донског на Куликовском пољу 8. септембра 1380. године. Оне су настале као спомен изгинулим војницима у тој бици, а у нашем народу је овај дан добио најширу намену у култу мртвих. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб – бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто “слово” (поскурицу) од дрвеног печата.
Молитва за покојне
Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу.
И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје.
Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и увекове векова. Амин
