Razdaljinu od 1600 kilometara, od dalekog Malmea u Švedskoj do rodnog sela Badovinci, u Mačvi, mladi inženjer Milutin Erdevički (25) prevalio je svojim dvotočkašem za deset dana. U selu, sa porodicom i prijateljima provodi dane svog prvog godišnjeg odmora, a o uzbudljivom putovanju priča brojnim znatiželjnicima. Uspomene će kompletirati u Novom Sadu, na muzičkom festivalu.
– U Švedsku ću se vratiti avionom. Jeste brže i desetostruko jeftinije, ali putovanje biciklom kroz prestonice i krajolike nekoliko evropskih država je neponovljiv doživaljaj koji se pamti celog života. Bicikl ostavljam u selu, kod roditelja, da bi možda već dogodine ovu avanturu ponovio u suprotnom smeru – priča Milutin.
Od kako se pre godinu i po dana, nakon završenih studija na FON-u u Beogradu zaposlio u jednoj kompaniji u Malmeu, Milutin je porodicu u selu posećivao nekoliko puta. Dolazio je vikendom koristeći jeftine avio-aranžmane. Ovaj odmor je, međutim, isplanirao drugačije i rešio da do kuće putuje biciklom.
Kada je to saopštio kolegama i prijateljima, svi su sumnjičavo vrteli glavom. I pratioci na društvenim mrežama su, kada je objavio prvu fotografiju sa “ispraćaja” u Švedskoj najčešće pitali: “Da li stvarno dolaziš biciklom?” Ni trenutka se nije kolebao.
Verovao je u sebe, iako je znao da dugačak put može da bude i opasan i težak, kao i da sa punom opremom na biciklu neće na svakoj deonici puta biti lako. Međutim, ovaj mladić avanturističkog duha unapred se radovao uzbuđenjima i pribojavao jedino vremenskih neprilika.
Posle Preleborga, dokle je od Malmea stigao brodom, svojim novim dvotočkašem dnevno je u proseku prelazio 150 kilometara i preko Berlina, Drezdena, Praga, Beča, Mađarske i Bosne i Hercegovine – posle deset dana stigao na granični prelaz “Pavlovića most”.
– Najteža deonica je bila kroz planinske predele Ifla u Češkoj. Usponi su bili jako teški. I tek osvojiš brdo i misliš da je kraj, vidiš kilometrima udaljeno novo, još više i dosta brežuljaka koje ne možeš da izbrojiš. Sa mojom kilažom i opremom koju sam poneo, a sve ukupno to je oko 120 kilograma, nije baš bilo lako – kaže Milutin.
– Na mestima nisam mogao ni da vozim. Guram bicikl, uzbrdo i plačem. To je bilo od muke, a kada sam ušao u Srbiju, ekplodirale su emocije i od sreće sam plakao možda čitava dva kilometra. Zvuči patetično, ali ne znam kako bih drugačije opisao taj adrenalin kad kročiš u svoju zemlju – priča.
Svih deset dana poslužilo ga je lepo vreme, pa je usput kampovao. Puno utisaka sa svog putešestvija pokušava da sažme u nekoliko rečenica. Od lepih i nezaboravnih, kao što su čari noćnog života u Drezdenu i Pragu, jedna prelepa šankerka u ovom gradu, stotine stabala zrelih rešanja pored puta u brdima između Češke i Austrije, do onih malo manje prijatnih.
– U Berlinu sam imao malu nezgodu. Patika mi ostala vezana za pedalu, pa sam prvo udario u automobil jednog Nemca, a onda pao na asfalt. Sve se, međutim, dobro završilo. Nakon spusta sa nekog brda hteo sam da snimim gradić koji mi se svideo, kad primetim da nema kamere. U milisekundi mi bilo krivo, u sledećoj mi je palo na pamet da se vratim i da je tražim, a u sledećih nekoliko minuta sam razmišljao kako će nekome ko pronađe moju kamericu snimci koje sam zabeležio biti kul, a možda izbriše sve i snimi kućni video – dodaje na kraju.
Izvor: Telegraf