Раздаљину од 1600 километара, од далеког Малмеа у Шведској до родног села Бадовинци, у Мачви, млади инжењер Милутин Ердевички (25) превалио је својим двоточкашем за десет дана. У селу, са породицом и пријатељима проводи дане свог првог годишњег одмора, а о узбудљивом путовању прича бројним знатижељницима. Успомене ће комплетирати у Новом Саду, на музичком фестивалу.
– У Шведску ћу се вратити авионом. Јесте брже и десетоструко јефтиније, али путовање бициклом кроз престонице и крајолике неколико европских држава је непоновљив доживаљај који се памти целог живота. Бицикл остављам у селу, код родитеља, да би можда већ догодине ову авантуру поновио у супротном смеру – прича Милутин.
Од како се пре годину и по дана, након завршених студија на ФОН-у у Београду запослио у једној компанији у Малмеу, Милутин је породицу у селу посећивао неколико пута. Долазио је викендом користећи јефтине авио-аранжмане. Овај одмор је, међутим, испланирао другачије и решио да до куће путује бициклом.
Када је то саопштио колегама и пријатељима, сви су сумњичаво вртели главом. И пратиоци на друштвеним мрежама су, када је објавио прву фотографију са “испраћаја” у Шведској најчешће питали: “Да ли стварно долазиш бициклом?” Ни тренутка се није колебао.
Веровао је у себе, иако је знао да дугачак пут може да буде и опасан и тежак, као и да са пуном опремом на бициклу неће на свакој деоници пута бити лако. Међутим, овај младић авантуристичког духа унапред се радовао узбуђењима и прибојавао једино временских неприлика.
После Прелеборга, докле је од Малмеа стигао бродом, својим новим двоточкашем дневно је у просеку прелазио 150 километара и преко Берлина, Дрездена, Прага, Беча, Мађарске и Босне и Херцеговине – после десет дана стигао на гранични прелаз “Павловића мост”.
– Најтежа деоница је била кроз планинске пределе Ифла у Чешкој. Успони су били јако тешки. И тек освојиш брдо и мислиш да је крај, видиш километрима удаљено ново, још више и доста брежуљака које не можеш да избројиш. Са мојом килажом и опремом коју сам понео, а све укупно то је око 120 килограма, није баш било лако – каже Милутин.
– На местима нисам могао ни да возим. Гурам бицикл, узбрдо и плачем. То је било од муке, а када сам ушао у Србију, екплодирале су емоције и од среће сам плакао можда читава два километра. Звучи патетично, али не знам како бих другачије описао тај адреналин кад крочиш у своју земљу – прича.
Свих десет дана послужило га је лепо време, па је успут камповао. Пуно утисака са свог путешествија покушава да сажме у неколико реченица. Од лепих и незаборавних, као што су чари ноћног живота у Дрездену и Прагу, једна прелепа шанкерка у овом граду, стотине стабала зрелих решања поред пута у брдима између Чешке и Аустрије, до оних мало мање пријатних.
– У Берлину сам имао малу незгоду. Патика ми остала везана за педалу, па сам прво ударио у аутомобил једног Немца, а онда пао на асфалт. Све се, међутим, добро завршило. Након спуста са неког брда хтео сам да снимим градић који ми се свидео, кад приметим да нема камере. У милисекунди ми било криво, у следећој ми је пало на памет да се вратим и да је тражим, а у следећих неколико минута сам размишљао како ће некоме ко пронађе моју камерицу снимци које сам забележио бити кул, а можда избрише све и сними кућни видео – додаје на крају.
Извор: Телеграф
