Чувени писац и сликар Момо Капор описао је како се на живот гледа на нашим просторима. Од тога да се увек нешто чека да буде боље, многи заборављају како је једино исправно живети.
“Откако знам за себе, увек сам живео у најгорим временима. Никад у добрим. Увек је све било скупље него прошле године, увек су порези били већи него лани а вино лошије него икад. Лета су некад била лета, а зиме заиста зиме… Људи су били поштенији, ваздух чистији, а данашње месо није ни принети оном месу…
Данас се са сетом сећамо дивних дана изобиља од пре десет година. Kаква су само то била времена! Пре десет година смо говорили да се овако, заиста, више не може и да је било много боље пре пет година. Пре тридесет и пет година смо говорили да ће за четрдесет година бити много боље. Пре дванаест, да су дошла последња времена…
Док су остали, паметнији народи, живели одмах, ми смо били окренути светлој будућности. Kада се будућност изјаловила, окренули смо се светлој прошлости. Прошлост ме никада није много занимала, а за будућност немам више времена.
Да ли сам површан тип ако желим да живим мало сада? Мислим одмах? Зар је то тако много? Ако нећу сада, када ћу?”
