Monah Arsenija, iguman manastira Ribnica nadomak Mionice, jedan je od najslušanijih propovednika Srpske pravoslavne crkve na internetu. Često govori o psihičkim oboljenjima, njihovom uzroku i jedinom načinu za izlečenje.
Prenosimo deo njegovog predavanja o psihičkim oboljenjima.
Problem sa psihičkim oboljenjima je taj što su uglavnom demonske prirode ili ako nisu demonske prirode onda je to deficit blagodati. Nije svaki deficit blagodati u isto vreme i demonski napad. Mi smo svi u deficitu blagodati i tada dolazi do raznih poremećaja, nelagodnosti, neprijatnosti, strahova, ne može čovek da bude u društvu, ne može dobro da uči, ne može da razmišlja i hiljadu drugih problema. To ne mora uvek da bude zbog demonskog napada već zbog deficita blagodati. Na leru smo, ne funkcionišemo, prazne su nam baterije, nemamo pogonsko gorivo. To je kritičan momenat kada dolazi do pukotina u duhovnoj auri, u duhovnom imunom sistemu i tu upadaju duhovni virusi. To su sada već demoni. U tom slučaju dolazi do ozbiljnih psihičkih poremećaja, đavoimanosti, gde mi već vidimo da postoji upliv demonskog zlog duha. Kada je zao duh prisutan, to su već ozbiljniji poremećaji. Psihijatrija kaže da je došlo do potpuno depersonalizacije, do gubitka ličnosti. To nije tačno, jer mi uvek vidimo da postoji potpuno organizovani sistem, neka sila koja na sve moguće načine ubeđuje tog čoveka da može da radi šta hoće ali nikako da ide u crkvu, sluša sveštenike i da se bavi molitvom. U to sam se uverio ne znam ni ja koliko već puta. Nije đavoiman samo onaj koji ne može da vidi krst, mi grešimo kada mislimo da on kukuriče kada se čitaju molitve jer to su najteža stanja. Postoje mnoge druge đavoimanosti koje uopšte nemaju takve manifestacije ali koje su ipak đavoimanosti. Uglavnom ti ljudi krenu sa molitvom ali posle ispovede da im bude još gore posle molitve, da im je teško na liturgiji, da će im biti još gore ako budu u crkvi. Imaju hiljadu izgovora ali vidiš da je vrlo precizno ciljano da se taj čovek odvoji od liturgije, odvoji od svoga ličnog molitvenog pravila. Tada je taj duh lepo sa njim završio. Imamo čoveka koji ima psihičke probleme i dođe kod nas i mu damo molitveno pravilo. Kao po pravilu, dolazi do pogoršanja bolesti. Zašto? Zato što se zao duh koji se nalazi u njemu buni, to njega peče i on na sve moguće načine pokušava da ubedi svog stanodavca u kome živi da prestane da se pričešćuje, da ide na liturgiju, da čita molitve i da ima bilo kakve veze sa onim što ga približava Bogu. Kada razmislimo, vidimo da je to vrlo organizovano od nekog drugog uma, nekog neprijateljskog uma koji je zaposeo naš. On je vrlo lukav, perfidan, ima iskustvo u radu sa ljudskim dušama i ima hiljadu varijanti, za svakog posebnu, a uvek je cilj jedan- da odvoji čoveka od molitve. Zato je izuzetno važno da kroz kolike god muke prolazili, istrajemo u molitvi makar dva, tri, šest meseci, godinu dana, tri godine nemali neku radost. Nama je potrebna borba jer duh ne može da izdrži u nama toliko dejstvo Božije blagodati i on polako počinje da posustaje. Kao što je Sveti Arsenije Veliki govorio kada mu je došao jedan čovek i rekao da kada čita Jevanđelje niti zna šta čita, niti ima neko umiljenje, hladno mu je sve. Sveti Arsenije mu je odgovorio „Samo ti čitaj čedo, ako ti ne razumeš, ima ko čuje, ima ko razume“. Možemo mi ništa da ne razumemo, da nam srce bude hladno, da smo rasejani, da nas sto nekih misli napada, ne obraćajte pažnju na to, izdržite u svojoj molitvi koliko možete i vremenom ćete zadobiti pobedu. Nemojte da mislite da može brzo da prođe. Mi nosimo ogromno krvavo breme muke i tragedije civilizacije na sebi. Bez krvave borbe od 10, 15, 20 godina ne možemo zaista postići oslobođenje. U međuvremenu možemo polako da uzrastamo da stičemo nadu i potvrde da smo na pravom putu i već nam to mnogo znači. Moramo da znamo da nas Bog nikada neće pustiti da propadnemo. Ako vidi da smo hrabri i da imamo vere i nade, on će nam pomoći. Ni na koji drugi način ne možemo sebi pomoći ili se izlečiti osim kroz pravoslavlje, kroz srce pravoslavlja a to je molitva.
