Српска православна црква и њени верници 31. октобра обрлржавају дан Светог апостола и јеванђелиста Луке.
Лучиндан је распрострањена крсна слава међу Србима, а оно што је мало познато свима јесте да су се управо у нашој земљи нашле у једном периоду мошти овог свеца.
Историјску причу како је Србија покушала да је Свети Апостол и Јеванђелиста Лука спаси својим присуством и где се данас налазе чудотворне мошти Светог Луке у Србији на свом Фејсбук профилу поделио је Драгослав Бокан, историчар. Његов пост преносимо у целости.
Kрај српске државе се није догодио без великог отпора и бројних мистичних догађаја.
Наша генерација је све то заборавила и маловерно препустила прашњавим папирима из запечаћених архива.
Специјално за ваше очи ћу да разгрнем један од тих тако чудесних, а скоро већ потпуно заборављених тренутака.
Пред коначни пад најсупериорније хришћанске цивилизације у историји света, нико није био миран, ни спокојан – од Цариграда па до свих великих градова, на турском опсадом, узбурканој граници Европе и Азије.
И у Србији су сви њени архијереји и витезови, сви грађани последње српске средњовековне престонице, сам деспот Ђурађ и његова кира Јерина – уз усрдну молитву – чекали одсудни напад Османлија.
У ваздуху се просто осећало да долази Судњи Дан, када ће се, у огњу и рушевинама, читав један свет срушити као кула од карата.
И тада је српски деспот (син Вука Бранковића и наследник Лазаревог сина Стефана) решио да сам покуша да „организује чудо“ у својој режији.
За невероватних 30.000 златних дуката је Ђурађ Бранковић те 1452. године купио једну од највећих светиња читавог хришћанског света.
Од турског владара Епира је откупио чудотворне мошти Светог апостола и јеванђелиста Луке.
Ове свете мошти су све до 4. века биле у Сирији, а затим у Цариграду, до упада западне крсташке војске у византијску престоницу.
Kао и безбројне друге галије (натоварене златом и моштима, иконама и другим благом отетог са најраскошнијег двора тадашњег света), тако је пут Европе запловио и брод са моштима једног од највећих светитеља – чудотворне мошти Светог Апостола и Јеванђелисте Луке. Судбина (Божија промисао) и морска олуја су потопиле овај разбојнички брод са покраденим телом Светог апостола Луке на обалама Епира.
И тако су Турци дошли у посед тог мистичног блага, које је од њих откупио српски деспот Ђурађ.
Српска делегација је прво извршила одговарајућу проверу аутентичности откупљених моштију (то су учинили експерти за ове анализе, искусни хиландарски монаси), а затим је ходочасничка колона кренула на север, према Србији.
Читав пут је био право ходочашће, са народом који је на коленима и са сузама радосницама дочекивао велику светињу.
Био је то „пут наде“, с вером у овоземаљску непобедивост српске и хришћанске ствари.
Уосталом, и сама реч „мошти“ значи „МОЋИ“ (чудесне моћи и духовне силе које имају посмртни нетрулежни остаци великих светитеља)…
Посебно је забележен дочек у косовском манастиру Грачаници и свечани долазак моштију у Смедерево, престоницу српске Деспотовине.
Почетком јануара 1453. Свети Лука у виду моштију долази пред деспота и његове пратиоце.
Он Га полаже у раскошни „позлаћено-сребрни“ кивот, и поставља га у саборни Благовештењски храм.
Читав српски народ и сва његова елита очекују чудо од свог новог заштитника: да их брани и одбрани од неверничке инвазије.
А управо те године је Мехмед Освајач успео да сломи отпор бранитеља Цариграда и заувек украде душу Божијег Града …
Приближавала се Апокалипса.
Ипак, српска престоница ће пасти тек неколико година касније, заједно са владарским паром и последњим чуварима немањићког и косовског Завета.
Пре тога су чудотворне мошти Светог Луке пребачене у Босну: у Теочак, а затим у Јајце (где је, за ту прилику, изграђен храм Светог Луке, као гробно место донете светиње).
Kасније ће „фрањевци“ покушати да кришом пренесу мошти Светог Луке у Дубровник, али ће их на путу пресрести босански великаш који ће за велики износ (а у име последње босанске краљице) мошти Светог Луке предати Млечанима.
Тако је Свети Лука допловио у Венецију, град са највише отетог византијског блага на својим трговима и у својим црквама и палатама.
А нама је остала само ова меланхолична прича и спомен на српске године боравка Светог Христовог Апостола и Јеванђелисте Луке.
И прилика да се сад искрено помолимо великом светитељу Светом Луки, лекару и философу, првом портретисти Пресвете Богородице и великомученику, да се заузме за нас и благонаклоно нас погледа (и заштити потомство оног српског деспота који га је посмртно ослободио из ропства и тако величанствено дочекао).
Драгослав Бокан
