”Једно јутро, пробуде се близанци у мајчиној утроби и почну се препирати:
– Ма дај!? Немој се шалити да верујеш у живот после рођења?
– Па, овај… Сигурно постоји нешто након рођења. Можда се овде за то припремамо?
– Јеси блесав! Живот после рођења? То нема никаквог смисла. Како би то уопште изгледало?
– Не знам… Волео бих да буде пуно светла и простора! Можда бисмо могли трчати? Било би забавно јести својим устима!
– Ти си луд! Немогуће је ходати нити јести својим устима. Да није тако, онда не бисмо имали пупчану врпцу, а имамо је. Кажем ти, рођење је наш крај!
– Не знам, али верујем да ће се тада догодити нешто добро. Нешто што не можемо ни замислити.
– Ти си стварно луд, нико жив се од тамо није вратио! То значи да је рођење крај. Осим тога шта недостаје овом животу овде?
– Можда ћемо изаћи напоље и срести Маму. А она ће се бринути за нас, љуљати нас, хранити, мазити…!
– Мама?!? Не могу веровати? Ти верујеш у Маму! Па добро, где би по теби та Мама требала бити?
– Не знам. Можда свуда око нас? Можда смо живи само захваљујући њој? Можда без ње не бисмо могли ни размењивати мисли? Мислим да без ње не бисмо уопште постојали!
– Ма дај! Да ли је неко видео Маму? Ја нисам. Зато је јасно да не постоји!
– Да, могуће је да не постоји …. Али знаш, понекад, када смо потпуно мирни, као да је чујем како пева и додирује наш свет”
