23. јануара 1916. године у Крфском каналу, у Првом светском рату, почело је сахрањивање српских војника у “Плаву гробницу”. Завршено је тек 23. марта 1916.
Назив Плава гробница користи се за море око острва Вида код Крфа у које си током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници, када на самом Виду више није било места. После натчовечанских напора у гудурама данашње Албаније и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Дневно је првих дана умирало и до 300 војника. У почетку су сахрањивани на каменој обали острва, а затим, када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора.
Према званичним али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра. Постојао је обичај да сви наши бродови који пролазе Крфским каналом застану како би одали почаст страдалим српским ратницима.
Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму “Плава гробница”. Најбоље извођење ове песме може се чути у документарном филму “Где цвета лимун жут”, а својим дубоким и потресним гласом је рецитује Драган Николић.
