Običaji na svetog Jovana u našem narodu su brojni, a za to su zaslužni čudotvorno rođenje i život Jovanov.
Rođenje, život i smrt ovog sveca praćeni su čudima Božjim: Jovanovom ocu Zahariju se, dok je kao sveštenik služio u hramu, javio anđeo Gospodnji kazavši da će mu žena Jelisaveta, iako stara, zatrudneti i roditi sina.
Došapnuo mu je i da sinu treba dati ime Jovan i da će se kroz njega mnoga srca obratiti Gospodu.
Zaharija je bio zbunjen i nije poverovao u vest arhangela, zbog čega je ostao nem do rođenja Jovanovog. Tada se uverio da mu je sin čudotvorac kojeg je Bog poslao da pripremi dolazak obećanog Spasitelja.
Naši preci su odvajkada verovali da se baš na dan svetog Jovana dešavaju razna čuda uz pomoć ovog svetitelja i odatle potiče mnoštvo narodnih običaja vezanih upravo za ovaj dan:
Na svetog Jovana vernici, po mogućstvu, u ruke ne uzimaju nož, u znak sećanja na stradanje Jovanovo.
Hercegovci na ovaj dan ne obavljaju teže poslove i vode računa da ne rade ništa oko semenja. Paze na koji je dan palo Usekovanje i u toku cele godine izbegavaju da tog dana imaju bilo šta sa semenom.
Sveti Jovan je uzor poštenja i pravdoljublja, pa u srpskom narodu postoji običaj da se ljudi na Jovanjdan bratime i kume “po Bogu i Svetom Jovanu”, jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja, a u Svetom Pismu nazvan je i anđelom.
Jedan obred bio je naročito popularan među starim i bolesnim ljudima, koji su želeli da saznaju da li će dočekati sledeći Jovanjdan –
U ponoć između Bogojavljenja i Jovanjdana odabere se jedno jaje i spusti u posudu s vodom: ako potone, to znači da je sudnji dan blizu. Ovo je samo delić narodnog verovanja u moć zametka života i njegovu duhovnu vezu sa Bogom, Hristom i Svetim Jovanom.
Deci se na ovaj dan ne daje ništa što je crvene boje. Ni jabuka, niti sok. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer boja simbolizuje nevino prolivenu svetiteljevu krv.
Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, koja je na trećem mestu po broju svečara koji slave, a katolici obično slave imendan.
