Junak o kom se isuviše malo govori i zna u srpskoj istoriji, a koji je zapravo jedan od najmlađih i najuspešnijih srpskih velikaša u srednjovekovnoj istoriji !Nosio je titulu župana i zvao se Nikola Altomanović.
O njegovoj moći svedoče činjenice da je sa samo 20 godina vladao širokim prostorom od Rudnika do Jadranskog mora, pred njim su ustuknuli i bosanski ban Tvrtko, ali i Dubrovnik koji mu je čak plaćao godišnji danak od 2000 perpera kao zakonitom nasledniku krune Srbije. Od svih raških velikaša najveći sukob imao je sa knezom Lazarom budući da su ova dva velikaša bili jedini konkurentni za vladara cele Srbije nakon Maričke bitke. No, krenimo redom.
Najpre o poreklu…
Nikola Altomanović je rođen 1348. godine kao sin velikog župana Altomana Vojinovića i unuk velikog vojvode Vojina – rodonačelnika dinastije Vojinović i jednog od prvih ljudi kralja Stefana Dečanskog. Dinastija Vojinović ojačala je najviše u vreme cara Dušana, kada je Miloš Vojinović – najstariji stric Nikole Altomanovića pomogao caru Dušanu da svrgne Stefana Dečanskog sa prestola i potom ostao na njegovom dvoru.
Nikolin otac Altoman imao je svoje posebne oblasti i titulu velikog župana. Držao je neke teritorije u zaleđu Dubrovnika. Mlađi Vojislav nosio je titulu vojvode i imao oblast ne tako veliku, a ni bogatu oblast; njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac – vojvoda Vojin, dok je stariji sin župan Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav. Sudeći po kasnijim događajima izgleda da se braća, Altoman i Vojislav i nisu mnogo slagali te da su njihovi odnosi bili na ivici mržnje. Nakon smrti oca Altomanu su pripale sve očeve oblasti, dok je Vojislav kao mlađi počeo da razmišlja šta mu je činiti dalje. Na svojoj baštini nije mogao ostati i jedini mogući način da postigne bilo kakav uspeh je bio u tome da se obrati caru Dušanu i zadovolji se titulom stavioca na njegovom dvoru da bi naposletku bio uzdignut na rang kneza.
Župan Altoman Vojinović odlučio je da se oženi Ratoslavom, ćerkom vojvode Mladena, rodonačelnika čuvene porodice Branković. Osim Ratoslave imao je vojvoda Mladen i sina Branka (otac Vuka Brankovića). Ratoslava i Altoman, kao što smo već naveli, 1348. godine dobili su sina Nikolu. Nikola Altomanović je imao samo sedam godina kada je umro veliki srpski car Dušan i kada je došlo do sukoba između stare raške vlastele i 24 člana nove vlastele koju je oko sebe Dušan okupio nakon krunisanja za cara.
Vojislav Vojinović postao je vrlo uticajna ličnost na srpskom dvoru uz prilično nesamostalnog cara Uroša. Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. U vreme kada se veliko srpsko carstvo krunilo i kada se vlastela otcepljivala, umro je veliki župan Altoman – 1359. godine. Mladi Nikola Altomanović imao je tek 11 godina u trenutku očeve smrti i bio prilično nespreman i nedovoljno zreo da preuzme očeve posede. Jedina je nada bila to da će stric – knez Vojislav, u to vreme možda i najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom Nikoli da se održi. No, priliku da uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman, knez Vojislav nije imao nameru da propusti. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.
Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju savest.
Nesumnjivo je da je ovakav postupak strica ostavio priličan utisak na mladog Nikolu Altomanovića, koji je stasao u mladića gajeći veliku mržnju prema njemu. Ni prema kome Nikola više nije osećao ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje porodice. Kada je knez Vojislav umro, pod nerazjašnjenim okolnostima 1363, Nikola Altomanović je imao nepunih 16 godina ali je bio dovoljno mudar i iskusan da oko sebe počne okupljati ljude koji su bili kivni zbog pohlepe kneza Vojislava i da se konačno osveti zauzimanjem njegovih teritorija. Kad je dovoljno stasao za ratničke pohode, sa nepunih 20 godina Nikola Altomanović je najpre zauzeo Rudnik. Imajući iza sebe dobru školu – počev od dede vojvode Vojina, preko strica Miloša i oca Altomana, mladog Nikolu Altomanovića cenili su zbog njegove spretne borbe za vlast.
Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se pouzda osim u vlastitu snagu. On je morao da imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač, a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.
Polako se o mladom Nikoli Altomanoviću počeo širiti glas kao o bezumnom i opasnom, ali ipak i pored svega veoma hrabrom čoveku. Suprotstaviti se njemu je značilo sigurnu propast, ali pridružiti mu se značilo je sačuvati imanja i možda ih uvećati pljačkom nekog drugog nepokornog vlastelina. Od njega su počeli da strepe i Dubrovčani koji su, opkoljeni imanjima u posedu mladog Nikole, morali kasnije da mu plaćaju i godišnji danak.
U to vreme je tzv. Raška vlastela na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem otpočela sa pravljenjem širokog saveza protiv Mrnjavčevića. Lazaru, tadašnjem staviocu na dvoru cara Uroša, bila je poznata već nadaleko čuvena sposobnost mladog Nikole Altomanovića, kog je pozvao da se pridruži u zajedničku borbu protiv Mrnjavčevića. Lazar je tada imao nešto više od 40 godina i bio vešt diplomata, a mladi Nikola tek 21. Kod srpskog grada Zvečana, kog je tada držao mladi Nikola Altomanović, odigrao se 1369. godine boj na Kosovu u kom su se sukobili Mrnjavčevići na jednoj strani i car Uroš Nemanjić, Lazar Hrebeljanović sa svojim zetovima i Nikola Altomanović na drugoj strani. Ovo je bitka u kojoj se pokazala sva odanost mladog Nikole i nenadano izdajstvo Lazara Hrebeljanovića.
Naime, budući da je vojska Mrnjavčevića bila neuporedivo jača, Lazar se u toku bitke povukao ostavivši samog cara Uroša i mladog Nikolu na bojištu, i računajući da će Nikola tokom bitke poginuti požurio da mu preotme Rudnik, nesumljivo najbogatije mesto koje je ovaj držao. Više o ovom boju i sukobu Lazara i Nikole možete pročitati u našem tekstu: KOSOVSKI BOJ SA KOG JE POBEGAO KNEZ LAZAR: Malo ljudi zna za ovaj kosovski ne tako slavan potez našeg cara Lazara iz 1369!
Dok su svi smatrali da je Nikola poginuo u boju koji se završio slavno po Mrnjavčeviće, o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa, pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. U to vreme oduzet mu je i grad Zvečan i značajan deo vlastele se otcepio. Kako bi sačuvao svoju teritoriju koja se bila prostirala od Rudnika do Jadranskog mora, kovao je plan da okupi novu oružanu silu kojom će pokušati ne samo da zadrži ono što je ostalo već i da povrati izgubljeno, ali i da se osveti svima onima koji su ga izdali. Na prvom mestu to je bio Lazar Hrebeljanović koji ga je ostavio da se sam nosi na celokupnom vojskom Vukašina Mrnjavčevića. Drugi na njegovom spisku je bio Dubrovnik, a onda i stalni neprijatelj bosanski ban Tvrtko.
Nikola Altomanović, kako bi dokazao da je preživeo izdaju u boju, dodaje sebi titulu velikog župana a pomoć za svoju osvetu traži od Ugarske, budući da su se teritorije koje je držao Altomanović graničile sa ugarskim zemljama. Na tom delu nalazila se Mačvanska banovina kojom je upravljao Nikola Gorjanski, čiju je pomoć mladi Nikola svesrdno prihvatio, nudeći za uzvrat svoje ratničke usluge Ugarskoj.
Veliki župan Nikola Altomanović veoma brzo je povratio i osvojio one pozicije na kojima je i ranije bio. Svoju osvetu je najpre iskalio na Dubrovniku. Želeći da grad isprovocira župan je od njega zatražio isplatu svetodmitarskog dohotka koji je izvorno pripadao srpskom vladaru. Pred tada već 23-godišnjim županom ustuknuo je i bosanski ban Tvrtko koji je godinama izvodo napade na susedne Altomanovićeve teritorije. Međutim, mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića bio je knez Lazar. On je uspeo da na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom. Pripremao je taktiku kako da oslabi Altomanovićev uticaj kod Ugara.
Nakon Maričke bitke 1371. i smrti kralja Vukašina i despota Uglješe najmoćniju srpsku vlastelu činili su upravo župan Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, dok su braća Balšić delovala u primorju. Čekao se sudbonosni preokret – ko je od njih dvojice imao najveće ambicije da zavlada Srbijom?!
Dok je župan Altomanović uvek spreman da potegne mač, osion je, nepromišljen i u mnogo slučajeva grub što može da bude i osobina mladosti, Hrebeljanović je stariji sa mnogo iskustva i veoma promišljen, pažljiv u ophođenju sa ljudima što mu donosi i dosta pristalica. Iako je sa Kosova 1369. pobegao Hrebeljanović je imao i ratničke krvi, ali on poteže mač samo onda kada je to potrebno ne junačeći se i ne srljajući u nepromišljene borbe poput Altomanovića. Dok Hrebeljanović zna i da popusti, župan to kao da ne ume. Svađa se svima i sa svima je u sukobu. Hrebeljanović nema takvih neprilika. Činjenica je da je Lazar osvojio najveći deo teritorija Mrnjavčevića dok je Altomanović uspeo da prigrabi samo one najbliže njegovom posedu.
Ipak, Altomanović se 1372. nenadano odlučio za diplomatski pokušaj uputivši poziv Lazaru Hrebeljanoviću da se sastanu na nekom neutralnom mestu i izglade svoje nesporazume. Dogovor je bio da se sastanu nenaoružani u pratnji petorice isto tako nenaoružanih ljudi. Međutim, Lazar je procenio da je moguće da Nikola planira klopku, zbog čega je sa sobom poveo i veći odred ljudi koji je sakrio u neposrednoj blizini, pretpostavljajući da će i Nikola učiniti sličnu stvar. Knez Lazar se nije prevario da je reč o klopci, ali se prevario oko samog županovog plana. Nikola je unapred odredio mesto sastanka, posle čega je poslao svoje ljude da na njemu sakriju oružje i da ga pokriju slojem snega, posle čega su uklonili sve tragove svog boravka.
Nikola i Lazar su se sastali na dogovorenom i otpočeli razgovor. Tokom pregovora su se županovi ljudi dočepali sakrivenog oružja i krenuli u napad, a samom Nikoli je doturen bodež kojim je on napao kneza Lazara zarivši mu oštricu u grudi. Na licu mesta su stradali dvojica Lazarevih pratilaca, posle čega su Nikola i njegovi ljudi krenuli u poteru za preostalom trojicom, smatrajući da je i Lazar mrtav. Lazara je sigurne smrti spasao veliki zlatni krst koji je nosio ispod odeće, koji je sprečio da ga sečivo probode, tako da ga je ono samo poseklo, teško ga ranivši. Uzbunjen vikom, na poprište sastanka je stigao Lazarev paž, koji je nešto dalje čuvao konje, i podigao teško ranjenog kneza Lazara na konja i spasao sigurne smrti.
Krajnji rezultat ovoga sastanka i pokušaja županove osvete biće kasnije za nega kobne. Lazar je uspeo da pobegne od pogibije, ali je bio teško ranjen tako da je jedno vreme bolovao i nije se znalo da li će preživeti.
Iako je Lazar tada bio bliži propasti nego ikad, županova opsesija Dubrovnikom odvratila ga je od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.
Nedugo godina potom knez Lazar je svojevoljno postao vazal ugarskog kralja Ludviga I, da bi njih dvojica sa bosanskim banom Tvrtkom sklopili savez protiv mladog Nikole Altomanovića. Udružili su vojske i krenuli iznenada. Altomanović se sakrio u Užički grad koji je vrlo brzo opkoljen od strane kneza Lazara. Iako je ovo bio jedan od najbolje utvrđenih gradova u Srbiji, župan Nikola je ipak zarobljen.
Lazar Hrebeljanović se i ovde pokazao kao vrlo promućuran političar – pošto nije želeo da rizikuje svoj glas smotrenog političara i naredi županovo oslepljivanje to je poverio njegovom sestriću Stefanu Musiću. Tako je ovaj politički okršaj dobio svoj epilog i svoga pobednika.
Župan Nikola Altomanović iako oslepljen nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike pa i samog Lazara nakon 1389. Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.
Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljujući ono što je stvarno bilo.
Opanak
Izvor: Dr Željko Fajfrić, “Veliki župan Nikola Altomanović”, internet izdanje, rastko.rs
