У местима где су се рано почеле водити матичне књиге и где је постојала добра администрација (простори Аустроугарске и Млетачке републике), као и тамо где је јако био изражен племенски систем, стара родовска племена су се дуго одржавала не мењајући се често.
Међутим, на просторима данашње уже Србије презимена су касно уведена и често су се мењала. У данашње време носити презиме је сасвим обична ствар, али нису сва презимена исто тако обична. Поред оних звучних и познатих Јовановић, Петровић Илић, Милановић, постоје и она још звучнија, а мање позната српска презимена, која понекад могу носити и погрдно значење нпр. Ружан, Тртић, Заклан, Џелатовић, Пркић, Прстић, Касапић, Гузичић, Курандић…
Презимена су код нас најчешће настајала према очевом имену, занимању или надимку, а понекад и према месту у којем породица живи или из којег се доселила. На пример, презимена попут Врачар, Касапић, Дрндар, Свирац, Чешљар, настала су према занимању оца, док има и оних данас нама смешних презимена, која су у време када су настала имала потпуно другачије значење, па је тако презиме Карагаће некада означавало човека који носи црне панталоне, јер су се панталоне тада називале гаћама.
Српска презимена попут Заклан, Прдавица, Истинић, Лисичић, Гузина, Шарац, херцеговачког су порекла и највероватније су настала од надимака.
О томе како су настала необична презимена, постоји и неколико анегдота.
Према једној, Срби који су живели на просторима Аустроугарске давали су сами себи смешна имена приликом пописивања, јер су на тај начин желели да се успротиве Аустроугарској власти, али су касније били приморани да их задрже, како не би изгубили сву имовину приликом промене презимена.
Према једној другој анегдоти, државни чиниоци Аустроугарске су сами записивали као презимена личне или породичне надимке појединаца, па су тако настали Непергаће, Дроњак, Кривошија и друга презимена са погрдним призвуком.
Тек 1842. године, наредбом краља Александра, у Србији се уводе презимена као обавезан вид идентификације.
