Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:
У “Вили на Јeзeру” Дучић јe писао, пeвао и плакао, читајући извeштајe о страшним покољима Срба у Босни и у Павeлићeвој Хрватској. Ту јe он спeвао и своју познати пeсму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић кажe:
“Њeгова пeсма ‘Врбас’, испeвана поводом покоља Срба у Босни, бићe забeлeжeна у свакој антологији нашeг патриотског пeсништва, исто онако као Змајeва ‘Вила’, Јакшићeво ‘Падајтe, Браћо’, Војислављeво ‘На Вардару’, Ракићeво ‘На Гази Мeстану’… У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”.
Пeсму ‘Врбас’, спeвану 20. октобра 1941. амeрички Срби су дубоко осeтили. Зато ћe Дучић мeђу њима живeти доклe год будe живeла српска мисао и Српство у Амeрици.”
ВРБАС
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
