Живан Поповић је најстарији ловац ариљског краја, али и Србије. На прагу своје 101. године не одустаје од свог омиљеног хобија. И поред толико година, вид га још служи, ноге полако издају, али рука је и даље довољно мирна да добро нанишани. Током богате ловачке каријере није баш увек имао срца да запуца, па чак ни кад је због тога имао штете.
У Србији ловство има традицију дугу 120 година, а данас је око 85.000 ловаца окупљено у удружењима широм Србије.
„Отишао у орасе, да чувам орасе од вјеверица. А наишле две вјеверице и једно десет имало је оних малих вјеверичића. Они су се упутили право мени и пошли су уза ме да иду. Ја сам држао пушку, па сам се чудио само шта ће они да ураде. И нисам пуцао на њих уопште“, прича времешни ловац из Латвице.
Живан Поповић је, кажу колеге, увек био сналажљив ловац, а песма Кад сам био млађан ловац ја, баш као да је писана по његовим доживљајима и трофејима.
„Са Жилом је увек лепо дружење, увек има нешто ново да се сазна, има нешто и да се научи“, истакао је Драган Марковић, дописник часописа Ловац.
Сналажљивост је показао када је као младић успео да побегне из војне болнице и да кроз окупирану Србију препешачи од Скопља до Латвице. Био је мобилисан и у четнике, потом у партизане. А када је демобилисан посветио се пољопривреди, у Латвици изградио кућу и стекао највећи животни капитал.
„Седморо деце, имао сам, једно је умрло, а још шесторо је живо. А 34 њих има живих, које синова, ћерки, унука, праунука“, наводи Живан.
У свему треба бити умерен, каже Живан, који се труди да сваког дана бар нешто уради. Од лова не одустаје, каже, првенствено због дружења и ловачких прича, које су увек занимљиве.
За РТС припремио Предраг Стојковић
