Živan Popović je najstariji lovac ariljskog kraja, ali i Srbije. Na pragu svoje 101. godine ne odustaje od svog omiljenog hobija. I pored toliko godina, vid ga još služi, noge polako izdaju, ali ruka je i dalje dovoljno mirna da dobro nanišani. Tokom bogate lovačke karijere nije baš uvek imao srca da zapuca, pa čak ni kad je zbog toga imao štete.
U Srbiji lovstvo ima tradiciju dugu 120 godina, a danas je oko 85.000 lovaca okupljeno u udruženjima širom Srbije.
„Otišao u orase, da čuvam orase od vjeverica. A naišle dve vjeverice i jedno deset imalo je onih malih vjeveričića. Oni su se uputili pravo meni i pošli su uza me da idu. Ja sam držao pušku, pa sam se čudio samo šta će oni da urade. I nisam pucao na njih uopšte“, priča vremešni lovac iz Latvice.
Živan Popović je, kažu kolege, uvek bio snalažljiv lovac, a pesma Kad sam bio mlađan lovac ja, baš kao da je pisana po njegovim doživljajima i trofejima.
„Sa Žilom je uvek lepo druženje, uvek ima nešto novo da se sazna, ima nešto i da se nauči“, istakao je Dragan Marković, dopisnik časopisa Lovac.
Snalažljivost je pokazao kada je kao mladić uspeo da pobegne iz vojne bolnice i da kroz okupiranu Srbiju prepešači od Skoplja do Latvice. Bio je mobilisan i u četnike, potom u partizane. A kada je demobilisan posvetio se poljoprivredi, u Latvici izgradio kuću i stekao najveći životni kapital.
„Sedmoro dece, imao sam, jedno je umrlo, a još šestoro je živo. A 34 njih ima živih, koje sinova, ćerki, unuka, praunuka“, navodi Živan.
U svemu treba biti umeren, kaže Živan, koji se trudi da svakog dana bar nešto uradi. Od lova ne odustaje, kaže, prvenstveno zbog druženja i lovačkih priča, koje su uvek zanimljive.
Za RTS pripremio Predrag Stojković
