“Нема веће радости човекове од оне коју може да подели са једном женом,” писао је наш велики песник Јован Дучић у свом Благу цара Радована. Писао је и нешто са чиме се многе жене ни тада, а нарочито данас не би сложиле, због чега не би оклевале да га назову вансеријским шовинистом. Међутим, најлепше стихове о жени који се налазе у самом врху српске поезије оставио је управо Дучић.
Оно како је заиста Јован Дучић видео жену најбоље описује једна од његових најлепших песама – “Песма жени”.
Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
Дучић певајући о жени пева о љубави, природи… доказујући да је све на овом свету, дани и ноћи, зоре и сутони, земља и небо, цвеће и дрвеће, сене и светлост… прожето женом, одн. њеном појавом и присуством које свему даје значај. Она је тиха, непозната, обузета чежњом и болом. Она је свевремена и универзална. Она је ближа божанству него човеку, недостижна, нема, далека, хладна… Она је једна велика тајна која се снева. Жена постоји у песниковој души, у његовим мислима о њој.
Само човек који воли жену и који о њој пева може одистински да је познаје, док је њена лепота за друге само једна велика тајна. Само је песник и човек који воли способан да упозна њене недогледне лепоте. И управо он је одговоран за оно што је заволео.
