Био је један од највећих српских романописаца, а мало ко зна да је почео као песник. Још као гимназијалац Иво Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили“ објављује своју прву песму „У сумрак“. Уопште, прва фаза Андрићевог деловања у књижевности обележена је управо лириком и песмама у прози.
Затим је уследела песма „Блага и добра месечина“, такође објављена у „Босанској вили“. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози: „Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“.
Прву књигу стихова у прози, „Ex Ponto“, Андрић је објавио 1918. године у Загребу, збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године, а исте године објавио је и и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“. “Немири”(1920) настају делом у затвору и интернацији.
Прочитајте његову песму Један Новембар коју је написао 1918.
Студен. Дубока ноћ.
Здалека прозори кућа
свијетле.
Свјетлост се стазама точи,
ко много тихих срећа
везених на платну ноћи.
Видим како је добро имати ноћас свој кут,
споро и без сврхе идем,
гола ми стабла биљеже пут –
О добри људи, горко је мени
кад бљеште очи ваших срећа
на моје мртво поље,
па ипак сумњам и не знам ни ноћас
ни шта је добро, ни шта ли је боље.
Сам својим дахом гријем смрзле руке
и слушам како вријеме неумроно
окреће точак,
вјечно и суморно,
свјетлост и таму хитећ да сједини,
и преде покров, велик и једини,
за моју сумњу и за вашу вјеру,
за вашу срећу, ко и за мој бол.
