Видовдан је празник који је настао у част старог словенског бога Световида, у ког су наши преци веровали пре примања хришћанства. У народним предањима, Световид лечи од очних болести и омогућава слепима да прогледају, па се Видовдан сматра и празником који “отвара очи”.
Због свевидеће моћи овог старословенског божанства Видовдан важи за дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка или видовчица.
Један вековима стар ритуал изводио се управо у ноћи пре Видовдана…
Наиме, верује се да видова трава, која се од давнина сматрала биљком за гатање, девојкама у сан доводи будућег мужа. Али, и удате жене требало би да опробају трик са видовом травом.
Пошто око Видовдана расту две врсте травчица: видовчица – јакоцрвеног и малог цвета и модра вида, сличног цвета. Треба их пронаћи обе, убрати и ставити под јастук.
Удате жене, шта сањају те ноћи то ће им се и десити.
Међутим, за девојке важи друго веровање. Оне би требале видову траву, парче хлеба и мало соли да ставе под јастук. Пре него што легну, треба да изговоре:
“Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен. Нека ми изађе на сан.”
Видова трава помоћи ће младим неудатим девојкама да кроз врло кратко време упознају будућег мужа.
Пре спавања, изговорите: „Свети Виде невиђени, дођи драги суђени, дођи ноћас у мој сан, дођи на мој први састанак.”
Те девојке, како се верује, ће већ у наредних неколико дана упознати будућег мужа.
Једна верзија ове бајалице спомиње и детелину са четири листа: “Ако је далеко – ево му детелина од четири крила нека к’ мени долети”.
Такође, верује се да на Видовдан треба устати пре зоре и, гледајући према Сунцу, рећи: “Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!”
На Видовдан “се ваља” да се сваки члан домаћинства у зору умије водом видовком, за коју се верује да може да исцели многе ране и болести. У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: “Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио.”
На Видовдан се гледа и какво је време:
Ако овог дана буде ведро, сву одећу треба изнети напоље да се проветри и напуни добром енергијом. Ако буде облачно, потребно је прекрстити облаке, па ће и киша која падне бити благотворна и добра за усеве.
Тек 1892. године Српска православна црква је Видовдан први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала. Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова, Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
Стари воле да причају и тако оживљавају сећања на кнеза Лазара и јунаке погинуле на Косову. У неким крајевима се задржао обичај да се остаје будан како би се гледало у реке које, тачно у поноћ, постану црвене у знак сећања на многе српске борце, од Косова до данас, који су пали у борби за отаџбину.
На овај дан се не игра и не пева у знак поштовања према мртвима.
На Видовдан се избегава сваки рад. Са друге стране, “ваља се” да се једе зрело воће. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји ко је колико у претходној години постигао.
