Наше се мајке нису толико плашиле за нас. Није се толико мудровало око тог родитељства. Мој отац није морао да се нацрта сваке вечери у осам нула нула да би помогао мајци да ме окупа. Не тако давно и ја сам своје дете купала сама. Обичним бекутан сапуном за бебе. Једном руком сам држала дете, другом туш, сапун, пешкир… Нисам се плашила да ће ми испасти у каду. Реално, ниједна мајка не испушта своје дете тек тако.
Моја се мајка није плашила трудноће, ни повратка на посао, ни јаслица. Одвајања. Није имала кад да мисли о томе да ли ће боравак у групи по мене оставити трајне последице. Није се баш бавила социјалним аспектима мог одрастања. Није трчала код лекара за сваку ситницу. Није долазила у школу сваког понедељка и никад јој није пало на памет да ме „заштити’’ од наставника. Нисмо играли на „мрзи ме професор’’ карту. Прелазак из нижих у више разреде основне школе није се доводио у питање нити је представљао прекретницу у животу вредну помена.

Моја мајка никада није била мој лични талац нити неко коме је дужност да ме забавља и учини мој боравак на планети пријатним. Данас ето, није довољно да детињство буде пријатно. Не, детињство данас мора бити незаборавно! Незаборавно, другови и другарице! Сваки дан је повод за права мала славља. Њима је досадно. Од момента док отворе очи, па до одласка у кревет, увече, децу је потребно анимирати, угађати им на све могуће начине, померати сопствене границе, бити благ, попустљив, никада не повисити тон, не угрозити њихов мали интегритет ни на који начин и све у свему – створити један велики, огромни агресивни и деструктивни его.

Pročitajte i  Најкремастије палачинке које ћете икад пробати: Потребна су вам само 2 састојка!

Наше се мајке нису плашиле нас. Ни нашег плача. С трескањем, бацакањем и дрскошћу су некако лакше и отреситије излазиле на крај. Наше су мајке пиле своје кафе натенане и одмарале се кад дођу с посла. Ми смо се за то време играли испред зграде с другом децом. Другом децом, другарице и другови. Знало се шта се сме, а шта не. Шта је добро, а шта не. Вади тај прст из уста, не чачкај нос, не причај са странцима, не узимај бомбоне од непознатог чике на улици, склони се од телевизора, покварићеш очи, кажи добардан, хвала, молим, устани да бака седне, буди добар друг, не седи на хладном бетону, поједи све из тањира и до осам буди кући. Ето тако смо некако ми васпитавани.

Pročitajte i  Данас славимо Петровдан: Празник посвећен Светим апостолима Петру и Павлу

Недоумице су се решавале и без гугла, уз савете других, искуснијих пријатељица. Нису постојале школе родитељтва, ни све те силне књиге, форуми, групе на фејсбуку, а опет – све се некако знало. На крају, нисмо испали ни тако лоши. Данашње одрастање личи на трку с препонама. Чак и пре него се роди – кљукај се фолном киселином, пиј витамине, ради дабл и трипл тестове…Онда – породи се безболно, без трауме, буди с бебом, доји до трећег основне, уважавај карактер, темперамент, генетске предиспозиције, не дозволи да плаче, носи поносно к’о да је штафета младости, не остављај је саму, не гаси светло, направи места у свом кревету, премести мужа у дневну, бдиј над њом током целог периода одрастања, не дозволи да јој било шта зафали, да се осети угрожено, запостављено, да нема, поштуј њено мало Ја, уважавај њене потребе, преиспитуј се, доноси исправне одлуке, преузми сву одговорност, на заслуге заборави, заштити је од сунца, зрачења, загађеног ваздуха, паса луталица, чесмоваче, издувних гасова, урокљивих очију, ретроградног Меркура, засићених масти и слободних радикала. Чисти око зграде, скупљај ђубре, рециклирај пластику, купуј органско, сади дрвеће, јер – наша деца заслужују бољу планету. Ок, а шта ако та наша планета заслужује бољу децу? Мислим, питам за другарицу.

Pročitajte i  У Милице дуге трепавице: Пожељне особине које су некада красиле девојку Српкињу

Аутор: Даниела Бакић/Лепота и здравље

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име