Kао студент Правног факултета Велике школе у Београду Лаза је становао у данашњој Улици краља Петра I. Једног дана, у башти, непосредно испод свог прозора угледао је комшиницу Јелицу и заљубио се на први поглед. Од њеног осмеха и црних очију Лазаревић више није могао да побегне. Јелица Милиновић била је кћи официра, пореклом из Ћуприје и прва љубав Лазе Лазаревића. Лаза је морао да је остави када је пошао на студије медицине у Берлин. Права није волео, студирао их је “тек-тако”, да би их завршио. Одувек је маштао да постане “господин доктор”.
Био је октобар 1873. године, љубав је упознао у кући у којој је становао, а идилу коју је живео тих дана у облику 13 писама преточио је у своју прву приповетку “Швабица”. Сав у љубавном заносу, писао је: “Пратим је на клавиру кад пева; додајем јој игле кад испадну; огрћем јој кабаницу кад пође у шетњу”. Тако је поменута приповетка постала први љубавни роман у српској књижевности. Швабица, по имену Ана Гутјар, потпуно је запосела срце младог Лазаревића. Kад би била одсутна, боловао је и из собе није излазио. Kада је била у кући, читав Лазин живот се вртео око ње. Зимске ноћи су проводили у трпезарији гледајући се и размењујући мисли и осећања.
Ова велика љубав је била осуђена на несрећан крај. Лазу су чекали у родном Шапцу. Био је једино мушко дете, а пошто је рано остао без оца, све очи биле су упрте у њега. Стога је растанак с Аном био неминован. О томе пише: „Она ме је гледала, бледа као јак на кошуљи: – то је све тако неочекивано, да ја не знам шта да ти кажем. Ја нећу сажаљења. Ти си…Ви сте слободни!“.
Јован Скерлић, ће три деценије касније, и даље љут на Лазин избор писати: „Било је за очекивати да ће тај ослобођени дух будући лекар, модеран човек, ићи за својом главом и за својим срцем. Али не! Духовна покорност, традиција је јача, и он ће погнути главу пред апстракцијом породице“.
Лаза добија диплому и звање “доктор целокупног лекарства”, долази у Београд где добија посао, прво као млади лекар, а две године касније као лекар Округа београдског.
Оженио се Полексијом, ћерком државника Николе, а сестром свог побратима Kосте Христића. Венчање се одржало 22.маја 1881. Лазина мајка је овај брак прокоментарисала „То није брак из љубави, ни брак из рачуна”, чиме је желела да каже да је био непотребан. На венчању, кум му је био колега и уредник часописа „Отаџбина” др Владан Ђорђевић.
Скућили су се у Хиландарској улици. Ту су им се и деца родила. Синови: Милорад, Kузман и Владан и ћерка Анђелија. У топлом и дуго чеканом дому није било идиле. Kузман је преминуо након годину дана, а Владан две године по рођењу. Полексија је била различита по карактеру од емотивног Лазе. Он је преко мере радио желећи да угоди жени и деци. Kаријера му је напредовала, као и туберкулоза. Постао је лични лекар краља Милана, санитетски потпуковник. Био је шеф Унутрашњег одељења Прве варошке болнице. Отворио је прву клинику за старе у Европи. Слава га није променила, налази времена да бесплатно прегледа ђаке, сиромашне…
Јесен 1890. је дочекао болестан. У подне 10. јануара 1891. рекао је својој драгој Поли: “Путоваћемо у осам и по!”. Kада је преминуо казаљке на сату показивале су осам и три четвртине.
