Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,stare staze,stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš, moraš znati tu ćeš stati i ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija, opasno je kao metak
da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom. I oćuti.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje, kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja, opasno je kao metak
da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio, samo si zaboravio.
Zato leti. Sanjaj. Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš, il’ sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
Mika Antić
