Збирка афористичких записа “Знакови поред пута” објављена је тек после смрти Иве Андрића и данас се сматра једном од највреднијих дела нашег Нобеловца.
У њој је Андрић сабрао своје мисли, приче и запажања која је годинама сакупљао, а која на крају нису била уклопива ни са једним романом који је објавио.
Један од најлепших записа из “Знакова” је и молитва Богу:
“Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од твоје воље све зависи – да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.
Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневјримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор.
Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења.
И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.”
