Ovo je priča o planinaru koji je želeo da se popne na najvišu planinu. U tu pustolovinu se upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želeo samo za sebe, odlučio je da će se na planinu da se popne sam.
Počeo je da se uspinje. Vreme je prolazilo, spuštao se mrak.
Umesto da potraži utočište gde bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije potpuno smračilo.
Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svuda oko njega bila je gusta tama. Nebo i mesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se video ni prst pred nosom.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka pre vrha okliznu se i poče da pada strahovitom brzinom. Mogao je da vidi samo crne tačke i oseća silu teže koja ga je vukla prema dole. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah.
Kada je već pomislio da će umreti, oseti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo telo je visilo u vazduhu. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Odjednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista veruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da verujem!”
“Onda preseci uže za koje si privezan.”
“Molim?!”
“Preseci uže za koje si privezan.”
Nastala je duga tišina. Čovek je na kraju ipak odlučio da će se ipak držati za uže svim svojim snagama. Spasioci pričaju kako su sledećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog.
Njegovo telo je visilo na užetu, za koje se grčevito držao… samo tri metra od zemlje!
