И док се данас многи жале како немају довољно новаца за путовања, млади авантуриста из Смедеревске Паланке, Никола Живановић, није дозволио да било шта спута његов авантуристички дух.
Никола (28) на завршним је студијама Машинског факултета, а своје слободно време користи на најлепши могући начин.
Са фото-апаратом у руци и својим МаГаретом, Југом 55 наследеним од деке, Никола истражује и открива нашу Србију.
О својим авантурама, југу, путовањима која мењају човека, и местима до којих је мало ко успео да стигне Никола је говорио за наш магазин.
У прву авантуру Никола се упустио 2012, када је бициклом одлучио да оде на море до Црне Горе. Као и сви студенти, како није био при неком великом новцу да може да ужива, дао је на једном сајту оглас
да тражи друштво за море, на које би ишао – бициклом. И тако је кренуло. Са штапом за пецање и најосновнијом опремом свакога дана пролазио је по 100 км дневно и то по највећим врућинама.
-Уз оскудну храну возили смо по 100км, прво дању, а онда смо, због неиздрживих врућина, одлучили да дању одмарамо, а возимо по ноћи. И тако пет дана. Када смо кренули од Подгорице ка Цетињу, мени је пукао ланац, па смо морали да направимо дужу паузу. На том путу свратили смо и у једно домаћинство. Поштени и добри људи, каквих и данас има код нас, дочекали су нас као најрођеније. Дали су нам да једемо и пијемо, наточили нам воде, лепо нас окрепили да бисмо могли даље да наставимо пут – прича Никола.
Даљи проблеми на које је наилазио само су још више пробудили његов авантуристички дух.
-Када смо готово остали без пара дошао сам на идеју да хватамо и продајемо хоботнице. Тако да не само да смо били на мору, већ смо и уживали и зарадили.
Други окидач да настави своја путешествија и открива Србију био је један 1. мај у Мајданпеку.
-Нисмо хтели да идемо на нека бучна места, већ да време проведемо у природи. Без икаквог плана, другар и ја смо кренули у Мајданпек. Планинарили смо тамо са групицом планинара. Луњали смо мало са њима и када је дошло време за предах, мој другар и ја смо отишли на краћу паузу. Са тог места где смо се стационирали видели смо неке необичне стене. Приближили смо се мало да видимо о чему је реч, кад оно један камени мост. Вратили се ми до моје пријатељице, планинарке и рекли јој шта смо видели и ту смо установили да се тај мост не налази на ГПС-у. Ја сам тада био одушевљен тиме што за то нико није знао, изузев вероватно неких чобана и стараца који су тамо живели и који су поумирали! После анализе стручњака установило се да је та прераст некада била медвеђи брлог, па смо је по томе и назвали- Медвеђа рупа- скромно додаје Никола, – Касније та прераст је преименована у Гаура урсули, што је влашки назив за медвеђу рупу.
– Мени је било јако интересантно када је цела та прича изашла у Политици и када је објављена наша слика. Ја сам јако уживао тамо у свему. И природа око града и сам Мајданпек су ме импресионирали, прича Никола своје утиске.
Пре него што се упусти у неко ново путовање, Никола се труди да се добро информише о месту у које се упућује. Међутим, и поред све информисаности и припреме које обави пре путовања, тек када стигне у одређено место и упусти се у разговор са неким мештанином кога је упознао, Никола почиње да открива све тајне места у које је дошао.
– Свакаква чуда могу да се виде у Србији. Ево, рецимо, Лазарев кањон. То је још увек недовољно откривено место у Србији. Када сам отишао тамо први пут рекао сам: ‘Кањон Колорадо, збогом!Мени то не треба! Ово је дивота!’ Ту сам усликао и један феномен, где се облак формирао у облику троугла, и на врху тог троугла сунце стоји. То је један од ретких феномена.
– Посебно искуство било је пењање на Ртањ. Тамо је заиста атмосфера другачија, има неку посебну енергију и то човек, колико год слушао о томе, може да схвати тек кад доживи.
Обилазак пећина спада у посебан домен Николиног интересовања. Како сам каже свака пећина прича је за себе. Свака има свој посебан накит, са сваком се природа поиграла на посебан начин. Лазарева пећина, Верникица пећина, једна од најлепших у Европи- Стопића пећина, Бела, Ресавска, Погана, Рти, Рисовача…
– Пећине доживљавам као једног великог уснулог дива. То сам најбоље осетио у Лазаревој пећини. По легенди која живи у Злоту Лазарева пећина добилаје име по кнезу Лазару. После Косовског боја,
остаци српске војске, бежећи пред Турцима, склонили су се у пећину. Ту су живели неко време и хранили се, о чему сведоче кости домаћих животиња, који су налажени свуда по пећини. У турско време, пећина је била зазидана, да се не би могли склањати хајдуци и збегови. Карактеристично је и то што се природа поиграла на један врло интересантан начин у њој. Направила је савршено исклесаног бизона. Природа се невероватно поиграла и са Владикиним плочама.
– Много је неистражених пећина код нас. Оне су ме највише остављале без даха. У неке сам улазио без опреме. Први пут када сам ушао у пећину све време смо шапутали, да не би пробудили око 40.000 слепих мишева. Било је и пећина у којима смо морали да пузимо како бисмо стигли до главне дворане, прича нам Никола.
-У близини Аранђеловца, такође, има једна пећина Рисовача где постоји посебна ендемска врста слепог миша, једна једина у Европи, нема га нигде сем ту. Још једна интересантна ствар у пећини која се може видети јесте приказ од камења како су некада живели ти пећински људи. То је јако лепо осветљено рефлекторима и ви буквално можете видети слику живота у тој пећини. Постоји и много доказа у виду оруђа и оружја, да су људи ту некада живели и све то се може видети у Музеју Аранђеловца.-
Да је Србија пуна изненађења и да никада не знаш на какве све занимљивости у њој можеш налетети сведочи и прича о баки и сину који су направили себи кров над главом у једном комбију.
– Ја сам до њих дошао случајно. Имао сам план да идем на једну висораван Соколовац, видиковац поред Дунава. Ишли смо шумом, и у једном тренутку запазимо у даљини нешто беличасто. Кренемо ка томе, кад смо се мало приближили видели смо да је то комби, а око њега се налази баштица. Кад из њега излази једна бакица. Она у том комбију живи лети са сином, који је не ожењен, и сестром, а зими се спуштају у град. Имају једну баштицу и на свакаве начине сналазе се да зараде, па чак и хеклају од најлонских кеса торбице за телефоне и то продају, прича Никола.
Као и многа села код нас, и ово је опустело.
-Некада су им комшије биле на сваком кораку, а данас ови људи морају да иду и по четири или пет километара до прве куће. Готово су сви отишли у град. Тај комби у коме живе преко лета довукли су мајка и син још пре тридесетак година и буквално су живели у њему док нису саградили кућу. На све могуће начине довијају се како да се заштите од ветра и сурове климе, па су тако у башти разапели један велики тепих који их штити од јаких ветрова.
Ова трочлана породица живи највише од свог газдинства – од пољопривреде и нешто стоке коју гаје.
– Код њих смо видели и фосилне остатке још из периода Панонског мора, а бака нам је показала и једну интересантну печурку – вилина кашика – која расте у круговима неправилне форме, а како легенда каже, ноћу изнад тих кругова јављају се виле, које играју по њима, па отуда и тај интересантан назив, – прича нам Никола још једну од занимљивих легенди из Србије .
Још једна од интересантних ствари на које је Никола налетео на свом путу по Србији јесте зилотски манастир код Микољског камена.
– Када сам истраживао околину око Лазаревог кањона на гоогле ератх-у запатио сам једну интересантну грађевину која се налазила у подножју Микољског камена, планинице на којој се некада налазило римско утврђење. То ме је заинтригирало, па сам истраживао путеве и путељке, како бих дошао до њих. Пут до тамо махом води кроз шуму и тешке блатњеве путеве кроз које је тешко проћи и великим колима, а камоли југом. Међутим, изгурали смо. прво што смо угледали тамо били су пси чувари који чувају комплекс и калуђере од вукова. Ту постоје и две испосничке пећине, до којих требе скоро читав дан да се стигне од манастира. Монаси у том манастиру живе од тога шта им људи донесу и онога што сами произведу. Код њих је све бесплатно, а крштење се обавља по обредима који су се вршили још из времена Светог Саве.
Пуно је интересантних прича о догађајима из манастира, а једна од најинтересантнијих је о васкрсењу које се ту догодило и којује Никола чуо од самих калуђерица, учесница у целом том догађају.
– Једном приликом, како прича мати Нина, главна игуманија ишла је до извора, који је мало даље од манастира, и повратку је одједном пала. То су виделе све калуђерице из манастира, окупиле су се око ње и почеле да се моле. Иако су неколико пута покушали да је врате у живот масирањем и вештачким дисањем, главна игуманија није давала знаке живота. Међутим, како прича мати Нина, на помен једног дела молитве, главна игуманија је одједом удахнула снажно ваздух и вратила се у живот.
Феномен усликан на Лазаревом кањону
Посебно место у Николиним авантурама има jуго или како му он тепа МагАре.
Када не иде на путовања бициклом, Никола иде југом. Иако данас многи сумњају да се овим аутом може стићи и до суседног града, он у свог југића има пуно поверење.
– Још у основној школи када сам боравио код баке и деке, када бих се возио овим југом са дедом стално сам га опомињао да стисне мало гас, а он ми је одговарао да неће, јер тај ауто треба да остане и за мене. Ја сам југа добио са 75.000 пређених километара, а ја сам тим истим југом прешао још 75.000 км од 2014.године. Измењао сам му све делове, нема да му фали длака са главе. Кад год искрсне неки проблем на њему, макар био и ситан, ја одмах то решавам. Да не решавам, не би овако добро радио.
– Стекао сам поверење у њега, увек имам резервне делове са собом, точкове, ланце носим и лети и зими, јер се не зна где ћу се наћи. Југом сам ишао и до Херцег Новог, чак и до Дубровника. Циљ ми је и да југом одем чак и до Монголије. Иако још увек не знам да ли ће се то путовање остварити, то зависи од многих фактора, па док се то не деси, спремио сам један тест. На пролеће бих кренуо југом до Истанбула, преко Бугарске или Македоније. Па кад посетимо све знаменитости тог града, ако нас пут наведе, отишли бисмо и до Кападокије.
– Многи ми причају да се оканем југа, чак и кад одем до механичара деси ми се да неки неће ни да га погледају, међутим, ја у њега имам више поверења него у било који други ауто.
Надимак МагАре, настао је, како каже, спонтано и баш са тим јаким акцентом на А и задржао се као нека врста тепања овом издржљивом ауту.
Као и много пута до сада и кроз разговор са Николом видели смо да су теме о Србији неисцрпне и бескрајно занимљиве, а путовања савршен начин да видите и упознате нове пределе, али и себе, своје страхове и границе.
Никола не само да сам путује, већ тај свој ентузијазам шири на свакога ко крене са њим. А може поћи ко год има воље. Ускоро треба да добије и лиценцу туристичког водича, па ће нам, уз њега, многе скривене ствари и заборављене приче поново бити доступне.
И за крај, питали смо Николу и колико се из његовог искуства потврдило да је, како каже Десанка Максимовић, Србија велика тајна и добили смо феноменалан одговор!
– Србија је огромна тајна! Да човек има живот корњаче, сто година да живи, не би могао Србију да открије до краја, закључује овај млади авантуриста!
Аутор: Опанак (С.В.);
Слике: приватна архива Николе Живановића
