О стиховима који свједоче да је Његош јасно раздвајао национално и вјерско, те да није поистовјећивао српство са православљем, како сматрају црногорски националисти, писао је магазин “Седмица”. Наиме, Његош је опраштао онима који промијене вјеру, али није опраштао онима који се „звати Србима не хоће“…
Начело народности (нације) кроз историју Црне Горе представљало је значајан елемент јер се тиме чувала свијест о себи, свом поријеклу, својој улози и удјелу у доприносу у општим српским циљевима. То се јасно види и из Његошевог дјела „Лажни цар Шћепан Мали“, у коме он, на једном мјесту, ријечима Танасија Мркојевића, јасно каже:
„Сваки Србин који се превјери
Просто вјеру што пригли другу
Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом
Те се звати Србином не хоће…“
Народ је оваквим мислима, преко начела народности, стварао и одређивао свој систем вриједности, богатио своје културно наслеђе, чувао свој историјски континуитет, а појединац испуњавао обавезе према заједници којој је припадао и она према њему.
Тако је Његош, обликовањем и чувањем начела српске народности у Црној Гори откривао и описао најдубља етичка начела народа и средине у којој је поникао.
„Треба служит чести и имену!“ – каже Његош. Ова одлука значи ријешеност служењу српском имену, што значи – опстанку; а то служење је уједно највећа част, независно од цијене којом се плаћа та доследност.
Извор: Магазин Седмица
