Најстарије прославе налик на данашње рођендане везују се за древну египатску цивилизацију. Свечности које је овај народ практиковао још у старој ери односиле су се на уздизање фараона на статус Бога. Међутим, није сасвим извесно да ли су организоване управо на дан фараоновог рођења или не. Већина египтолога тврди да су у ствари обележавале фараоново крунисање, а не дан када је рођен.
Стари Грци су сличне свечаности организовали да би одавали почаст Богињи Артемиди, заштитници Месеца и лова. Правили би округлу торту налик на пун месец и палили свећице да дочарају његов тј. Артемидин сјај.
За Римљане је готово извесно да су славили рођендане и том приликом правили торте, па чак и за “обичан” народ, а не само за одабране.
Током средњег века рођендани су, углавном, занемаривани због бежања од паганства и страха од јереси. Интерес ће се јавити, у блажој верзији, у 12. веку, додуше на другачији начин. Наиме, у жељи да сачувају своју децу, родитељи им све чешће дају имена светитеља. Прославе које су за тим уследиле су биле везане за дан када се светитељ прослављао, а не за сам датум рођења потомка.
Прослава рођендана на начин најближи данашњем везује се за 15. век у Немачкој. Ове свечаности су биле познате као Киндерфест (дечја светковина) и у почетку су организоване искључиво за први дететов рођендан. Том приликом, окупљали су се најближи да прославе уз једноставне, једнослојне торте и без дувања свећица. У то доба, Немци су веровали да зли духови могу да запоседну душу слављеника. Да би то спречили, гости би се хватали за руке и око детета формирали круг, налик на коло. Играли би и певали и тако заједнички штитили слављеника, у средини слављеничког круга.
Прочитајте и Моћни стихови из Библије које треба читати свакодневно: Доносе мир и исцељење душе
У 18. веку у истој земљи, полако се развија обичај дувања свећица као и прослављења осталих рођендана, а не само првог. Свећице су се односиле на број година, али чак није била реткост да се дода и која више, да би се на симболичан начин обезбедило слављење и будућих рођендана. Доношење поклона је и даље била реткост, а уколико би се и догодило да га неко донесе, то се тумачило као добар знак и продубљивало веровање да ће година која долази слављенику бити успешна.
Традиција се временом шири на остатак света, уз локална обележја, па тако стиже и у наше крајеве. Данас је у Србији готово незамисливо да се не обележи дечји рођендан. Где год уприличили славље, одређени рођендански обичаји нису напуштени: торта или колачи, поклони и свећице. Слављеник је обавезан да замисли жељу и да ођедном одува све свећице. Тако ће, жеља коју је замислио стићи директно до Бога и он ће само тако чути слављеникову жељу, тј. молитву. Исто тако, уколико желите појачати могућност за остварење, своју рођенданску жељу не смете открити никоме.
Опанак
