Ђурђевдански обичаји спадају у најбројније и најзанимљивије после божићних обичаја.
Ђурђевдан се слави 6. маја и овај празник се узима као граница између зиме и лета. Раније су тога дана хајдуци напуштали своја склоништа у којима су се скривали током зиме и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну хајдуковање. Зато у народу и постоји изрека “Ђурђевданак- хајдучки састанак.”
После Божића, Ђурђевдан је празник са највише обичаја.
Ђурђевдански обичаји односе се на здравље, плодност, млечност стоке, здравље укућана, на удају, женидбу…
На Ђурђевадан плету се и венчићи од ђурђевског цвећа, ђурђевка и млечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину до следећег Ђурђевдана. Када се плетење венаца заврши, обичај је да се развије коло у тихој вечери и по месечини.
Понегде на Ђурђевдан народ одлази у природу, заједнички на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припрема јело и пиће. Народ се весели често и до подне. На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките здравцем да буду здрави као здравац, копривом, да коприва опече болест и селеном да им душа мирише као селен.
Магијска својства приписивала су се и води. Купање и умивање ђурђевданском водом гарантовало је здравље током читаве године. Купало се на сам дан празника, пре изласка сунца.
Од Ђурђевдана почиње и летња сезона, што је згодна прилика да се дође до вољене особе. И у томе је помагала магија, којом су се бавиле девојке пред удају.
Тај, такозвани, магијски лов на мушкарце, зависио је од места до места. У околини Високог девојке су брале помамник, да би се момци за њима помамили и “навалу” да би мушкарцима биле драже.
Забележен је и обичај да девојка на Ђурђевдан протрчи кроз свињац с намером да уплаши свиње. Веровало се да ће момци, попут свиња, тада трчати око ње и за њом.
