Некада су на Лазареву суботу или другачије- Врбицу, ђаци са свештеником или учитељем одлазили ван места по врбове гранчице- Врбицу, коју су раније већ старији исекли. С тим гранчицама уз звоњење звона, враћали су се у цркву, где се уз нарочити црквени церемонијал вршило освећење Врбице.
Освећена Врбица дељена је деци, која су њоме китила своје куће.
На Лазареву суботу, обично после подне, деца наберу свеже ливадско цвеће, које се стави у воду да преноћи, а сутрадан, на Цвети, укућани се умивају том водом и цвећем да би били здрави и лепи.
Стари обичај је и да се на овај дан одлази на реку и тамо умива. Након умивања стави се камичак на ногу и баци се што даље, уз речи: Колико сам овај камен бацио, толико змија далеко од мене била.
