Први мај или Првомајски уранак синоним је за Празник рада који се прославља сваког 1. маја на интернационалном нивоу.
Сам Празник рада проистекао је из традиције радничког покрета, када је стотине хиљада америчких радника у Чикагу изашло на улице захтевајући осмочасовно радно време. Уочи 1. маја 1886. њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана. А 4. маја њих четворица оптужена су за погибују 7 полицајаца, услед бомбе која је експлодирала током демонстрација на Тргу Хејмаркет (Хаyмаркет). Новембра 1887. осуђени су на смртну казну и погубљени, оптужени да су заговарали оружану борбу и насиље као револуционарне методе, али њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу.
250.000 људи постројило се дуж улица Чикага док је погребна поворка погубљених радника и демонстраната пролазила градом, како би изразили своју солидарност.
Од тада, на Првом конгресу 2. Интернационале одржаном 1889. одлучено је: „Први мај је заједнички празник свих земаља на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“. Од тада се сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација.
Током владавине комунизма 1. мај слављен је и у бившој Југославији као велики државни празник, а то се сачувало и у Србији до данас. Првомајски уранак је светковина и обичај да се тог дана урани и оде у природу како би се тамо провео дан.
Премда се прославља као нерадан дан, а обично је 2. дан маја такође нерадан, Срби га користе управо за одмор на разним излетиштима где најчешће буду посвећени традиционалном роштиљању, кувању котлића, спорту на трави, шетњама по планини и тд.
Међутим, мало људи зна да је одлазак у природу на овај дан наслеђен од наших предака широм света, који су сваке године овог дана одлазили на скупове у природу и славили велики празник уз ватру, плес, храну и пиће. То је прослава плодности, приликом које се пева и пије до дуго у ноћ и пале се ватре.
Први мај је дакле, древна паганска светковина која се празнује хиљадама година, а коју су посебно Келти и Стари Словени сматрали најзначајнијим даном у години – кад се од природних сила и богова који њоме владају, тражи заштита живота и здравља, благостање, успешност у лову, риболову, сетви и жетви.
И данас, у Тимочкој крајини где су се пагански обичаји задржали у својој изворној форми (коју углавном чувају Власи), усред неког планинског села постави се дрвени стуб који симболизује Мајско дрво, окити се разнобојним крпицама и слаткишима, па се око њега „вијоре“ девојке држећи се за руке и призивајући шумске виле да им се придруже. Три пута обиђу око неког стабла лепе крошње певушећи: “дрво нам се разгранало мени срећу расцветало”, тврдећи да тако себи доносе само спокој и срећу и пријатељство са свим рођацима и пријатељима.
У нашој Србији Први мај се прославља као наслеђена комунистичка разбибрига – нити га радници користе за дан борбе за боље услове рада, нити овај дан ико доживљава као наши древни преци.
Но, уколико до сада нисте знали за овај древни словенски обичај, покушајте да у првомајско јутро обиђете око каквог дрвета у башти или дворишту, отпевате наведене речи и проверите хоће ли вам заиста донети срећу.
Опанак, Небески прстен
