Obredno – religijske radnje su kod nas najviše zastupljene u ruralnim sredinama. Stanovnici ovih mesta pomoću magijsko – religijskih radnji, žele da utiču na prirodne i natprirodne sile, ali i na društvene činioce: da se obezbedi život, plodnost, zdravlje ljudi i stoke, da se osiguraju najpovoljniji atmosferski uslovi za plodnost polja, da se obezbede uzajamno blagonakloni kontakti sa natprirodnim silama, da se zajednica ljudi i okolnog sveta održi kao celina.
Radnje koje su korištene u tu svrhu vršile su se u akutnim, kriznim stanjima, kada bi se čitava zajednica osetila ugroženom, kada zapreti opasnost čitavom njenom opstanku, ili ciklično, određenim danima tokom godine. Vršilac radnje može biti pojedinac (predstavnik sela, koji deluje u ime čitave zajednice), grupa meštana, ili čitava ruralna zajednica.
Tako za plodnost i izobilje u našem narodu i dalje postoji zavetina, oračka ili ovčarska slava, koledari, lazarice, kraljice.
Zavetinu ili seosku slavu praznuje čitavo selo. Selo se zavetuje, svečano obeća da će slaviti neki praznik u godini i tog dana važi apsolutna zabrana rada za sve članove. Praznuje se najčešće u proleće, ili leti. To je vreme kada je kiša najpotrebnija poljima. Veliku ulogu u ovom obredu ima sveto drvo ili zapis koje se nalazi u ataru sela, a uz njega se obično nalazi i veći kameni krst. Zapis je tabuisano drvo, ne sme da se seče ili skrnavi na bilo koji način. U selima u kojima nije bilo crkve, zapis je zamenjivao bogomolju. Na dan zavetine obredna povorka sačinjena od muških članova seoskog domaćinstva polazila je od crkve ili glavnog zapisa, noseći ikone, krstove i barjake. To je litija koja je obilazila kružno oko sela i obnavljala ranije urezane krstove na zapisima i tako stvarala magijski krug koji treba da štiti njegova polja i stanovnike. Na svom putu, povorka nastoji da pređe preko neke vode, gde kvase krstove i barjake, a u nekim mestima čak nastoje da žrtvuju i samog sveštenika tako što će da ga obore i okupaju u vodi. Nesumnjivo je da se ovde radi o obredu sa izrazito paganskim i hrišćanskim elementima. Učesnici litije stalno mole boga za kišu. Nastavak rituala sastojao se od toga što ženski učesnici obreda kite zapis cvećem i obraćaju mu se kao živom božanstvu. Zatim se pristupa obrednom klanju žrtve (ovce) koju kolje domaćin slave, a potom sledi kolektivna sakralna gozba.
U kolektivnim obredima, pored živih, simbolički učestvuju i mrtvi. Živi od njih očekuju naklonost i pomoć, pa im po živim članovima šalju muziku, igru i hranu.
Oračka slava praznuje se na dan sv. Simeona Stolpnika (1. septembra) i predstavlja kolektivno seosko blagosiljanje semena u južnoj Srbiji. Ovčarska slava održava se na početku proletnje ispaše i teži osiguranju plodnosti, mlečnosti i zdravlja ovaca. Zajednica se služi obrednim rekvizitima kao što su vatra, bilje, voda, kolektivna trpeza, magijski krug, ritualna golotinja (kada žene ulaze među stoku sa zadignutim suknjama, što predstavlja utuk protiv zla ili je ostatak orgijastičkog ponašanja kojim se želelo uticati na plodnost stoke.
Koledari, lazarice, kraljice (ili rusailje) predstavljaju obredne povorke od po nekoliko maskiranih ili naročito odevenih učesnika. Najčešće vreme njihovog delovanja je zimski ili letnji period. Obrednom igrom i pesmom obezbeđuju plodnost i napredak svakoj kući koju posete. Vikom, zvonjavom i oružjem gone zle sile i demone iz sela. Kao magijski rekvizit koriste drveni falus – simbol plodnosti.
Poklade – crkveni i narodni praznik uoči početka božićnjeg posta. Čine ih maskirane povorke koje pevaju, dok ih seljani daruju mesom, slaninom, kolačima, ali najčešće jajima. Učesnici povorke najčešće predstavljaju vesele svatove koji pevaju uz smeh i šalu. Po pravilu ih čine seoski mladići, a ređe i devojke. Slični običaji postoje među Srbima u Popovom polju u Hercegovini i u Vojvodini. Tamo sela obilaze povorke „mačkara“- po licima nagaravljeni muškarci, odeveni u stara i pocepana odela. Narodna verovanja povezuju period poklada sa povećanom opasnošću od zlih sila i veštica, od kojih se narod štitio na simbolične načine, recimo belim lukom ili paljenjem obrednih vatri („olalija“). U Homolju, kod vlaškog stanovništva, postojao je običaj preskakanja ovih vatri i igranja oko njih. Na Kosovu su neke pokladne povorke simbolizovale svate Kraljevića Marka.Na tzv. bele poklade postoji običaj da se gata, naročito pomoću jaja.
Dodole, german i bacanje utopljenika u reku javljaju se u akutnim, kriznim situacijama seoskog društva. Dodole su poznate kao magijski obred za kišu, leti, u vreme suše. Otkopavanje i bacanje u reku utopljenika (ili bacanje krsta s njegovog groba) odn. obredno žrtvovanje figure „german“, imalo je isti smisao.
Tu su još rituali zaštite vatrom koja je stvarana trenjem drveta o drvo i primenjivana u situacijama kao što su zaraza stoke i ljudi, pa i u određene dane u godini – Blagovesti, Petrovdan, Ivanjdan… Magijski krug – zaštitni krug stvaran brazdom oko sela u vreme kuge ili kao redovna preventiva svakog proleća uoči Đurđevdana. Slični su i provlačenje kroz „babine košulje“, u stvari kroz „obruče“ takve isečene košulje izatkane u posebnim okolnostima.
Obredno – religijska mesta su najčešće: dvorište, kuća, ulica, polje, voda, groblje, raskršće, zapis, crkva sa portom. Od ličnosti koje vrše obred su to sveštenik, „domaćin slave“, „oblačar“ (kolektivni zaštitnik sela od gradonosnih oblaka), a značaj uloge žene u obredima je svakako manji, nego u muškaraca.
Tu su i društveno – represivne mere protiv onih članova koji narušavaju obredno – religijski život svoje zajednice. Kao jedna od najreprezentativnijih formi izdvaja se proklinjanje koje je nekad bilo u nadležnosti seoskog suda (sačinjen od svih kućnih starešina predstavljao je izraz javnog mnjenja svih žitelja sela). Proklinjanje je kao moralna kazna bilo izraz kolektivnog osuđivanja poznatih i nepoznatih prestupnika. Sadržavalo je poziv višim silama da unište dom, čeljad i svu imovinu prestupnika. Izvodilo se kolektivno: svi stariji muškarci iz svih kuća sakupljali su se na nekom uzvišenom brdu ili raskršću i tu kleli prestupnika. Kolektivne sankcije su preduzimane i protiv mrtvih, pa se ovde izdvaja ubijanje vampira, surove mere protiv veštica… Seljani koji nisu redovno postili post, ili su radili na praznike, kažnjavani su telesnim kaznama ili davanjem voska crkvi. Pravo zajednice da kazni svoga člana proisticalo je iz pripadnosti kolektivu.
Preuzeto sa: Nikola Pavković, Etnološke sveske I, anthroserbia.org.
