Васко Попа је рођен 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца, где је завршио гимназију и основну школу. Уписао је Филозофски факултет у Београду, а поред тога студирао је још у Букурешту и Бечу. Током Другог светског рата био је затвореник у концентрационом логору у Зрењанину, тадашњем Бечкереку.
Своје прве песме објављује у листовима Књижевне новине и Борба, а његова прва збирка песама Кора (1953) сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Ова збирка песама покренула је многе расправе и оставила снажан утисак на млађе нараштаје песника.
Зашто је Васко Попа толико значајан за нашу књижевност, културу и уметност
После Коре, Попа је објавио и: Непочин поље, Споредно небо, Успавана земља, Вучја со, Кућа насред друма, Живо месо, као и циклус песама: Мала кутија.
Попа је писао посебним песничким језиком, који је сам створио, комбинујући усмено наслеђе, игре и загонетке.
Васко Попа важи за једног од најпревођенијих српских песника, а и сам је преводио са француског језика.
Члан Српске академије наука и уметности постаје 1972. године. Те исте године оснива Књижевну општину Вршац и покреће једну необичну библиотеку на дописницама, названу Слободно лишће.
Умире у Београду 5. јануара 1991. године, и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Ево једне од његових најлепших љубавних песама:
Очију твојих да није
Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
