U novogodišnjoj noći, pred doček 2000, Boris Jeljcin je šokirao i obradovao naciju saopštenjem da se istog trenutka povlači sa mesta predsednika, i da će, do novih izbora – zakazanih za svega deset sedmica – vršilac dužnosti po Ustavu biti Vladimir Putin. U jednom istraživanju objavljenom u ruskim novinama u avgustu 1999, premijer Vladimir Putin imao je dva odsto podrške građana. Do marta 2000, na krilima popularnosti zbog politike “totalnog rata”, Putin je imao narod na svojoj strani. Osvojio je 53 odsto glasova i preuzeo mesto Jeljcina.
Putin je došao na vlast zahvaljujući Borisu, ali se odmah distancirao od svog bolesnog zaštitnika. Kada je na samom kraju svog mandata Bil Klinton posetio Moskvu, domaćin je odlučio da mu pokaže ceo Kremlj. Prvo su otišli u teretanu, krcatu najboljim spravama na svetu. “Ja provodim dosta vremena ovde”, kazao je Putin Klintonu. Potom ga je odveo niz dugačak hodnik do druge sobe; ona je bila siva, neokrečena, smrdljiva, sa bolničkim krevetom, respiratorom, medicinskim kolicima na kojima su se videle vakcine. Putin se okrenuo prema Klintonu. “Znate, prethodni predsednik je provodio dosta vremena ovde.”
Negde u to vreme, i građani Srbije su čuli za njega, ali proći će još nekoliko godina pre nego što Vladimir Putin postane omiljena politička figura u našoj zemlji. Ne samo inostrana, pošto u predvečerje njegovog dolaska u Beograd ima mnogo onih koji će reći da je Putin najpopularniji političar u našoj zemlji, i da bi bez problema pobedio čak i Aleksandra Vučića.
“Imperijalne ambicije”, o kojima je Noam Čomski govorio u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, mogu se dobro videti u načinu vladavine Putina.
Putinov prioritet bilo je ponovo uspostavljanje snažne države. Razvlastio je nekada moćne i često nelojalne lokalne guvernere, uništio oligarhe koji nisu poslušali njegov “dobronamerni savet” da se klone politike, obračunao se sa većinom terorista koji su predstavljali ozbiljnu pretnju. Ima dobru kontrolu nad televizijskim kanalima, a opozicija je veoma slaba. Uspeo je da pomiri, čak i u državnim simbolima, carsku i komunističku prošlost velike zemlje. Ali on, iznad svega, nije ideolog. On je čovek koji ne podnosi teoretisanje. On je čovek koji voli sve crno na belo, i da se sve slaže u nulu.
Fascinacija je utoliko veća kada se pogleda romansirana biografija Vladimira Vladimiroviča.
Njegov rani život ima taj filmski šmek, ukus legende o jednom posleratnom probisvetu. Počinje u Lenjingradu, 1952, svega osam godina po završetku opsade. Njegovi roditelji, Marija i Vladimir Putin, uspeli su da je prežive. Vladimir Stariji je u armiji bio u ranim danima sovjetsko-nemačkog sukoba i ozbiljno je povređen u bici. To su bili roditelji budućeg predsednika: invalid i žena koja je bila na ivici smrti od gladi, i koja je izgubila dete. Ali, po merilima posleratnog Sovjetskog Saveza, Putinovi su bili srećni: imali su jednu druge. Da preživiš ceo rat, celu opsadu, i da iz njega izađeš sa supružnikom i krovom nad glavom – e, to je bilo čudo.
U zgradu u kojoj je Putin odrastao ulazi se kroz dvorište. Ima pet spratova, njihov je stan – koji su delili sa nekoliko porodica – bio u potkrovlju. Njihova je soba imala oko 20 kvadratnih metara, što je za one prilike bilo veličanstveno boravište. Sem toga, Putinovi su imali i televizor, telefon, pa čak i daču, malu kuću van grada. Stariji Vladimir radio je u fabrici vagona, Marija je radila sve i svašta – od fizičkog rada do posla kao noćni čuvar. Obrazovanje nije bilo na pameti Putinu junioru: on je želeo sebe da posmatra i predstavlja kao probisveta, skupa sa svojim drugovima. Najviše biografskih informacija i govori o gotovo svakodnevnim tučama.
Vladimir Vladimirovič bio je mlađi i slabiji od opasnih klinaca s kojima je visio, i pokušavao je uvek da im se suprotstavi. “Ako bi ga iko uvredio, na bilo koji način”, seća se jedan prijatelj, “Volođa bi skočio na njega, grizao ga, vukao za kosu, vikao, pretio”.
Iz tog perioda potiče i sledeća anegdota, koju takođe priča ovaj prijatelj iz detinjstva:
“Bili smo osmi razred osnovne škole kada smo čekali tramvaj na stanici. Iz njega su izašla dva tipa, mrtva pijana, i provocirala sve ljude na stanici. U jednom trenutku, Vovka mi je samo rekao da mu pridržim torbu, a onda je i jednog i drugog razvalio od batina. Ako postoji nešto što o njemu zasigurno može da se kaže, to je da nikada nije dozvoljavao mangupima i budalama da maltretiraju ljude”.
Sa 11 godina, Putin je želeo da nauči i neku veštinu, kako bi nadogradio svoju želju za tučom. Boks mu je bio pregrub: na prvom treningu slomili su mu nos. Onda je pronašao “sambo”, sovjetsku borilačku veštinu, mešavinu džuda, karatea i narodnog rvanja. Sambo mu je pomogao da od srednjoškolske propalice postane vredni adolescent, ali i da uobliči svoju ambiciju: čuo je da KGB regrutuje samo ljude koji su vešti u tuči “jedan na jedan”.
“Zamislite dečaka koji u prvom razredu, kada sva deca žele da budu kosmonauti, izjavljuje da bi želeo da bude oficir KGB-a”, kaže jedan od njegovih biografa. Doduše, sovjetske vlasti jesu prikazivale KGB-ovce kao neke romantične borce protiv nepravde.
U biografiji Maše Gesen nalazi se važan detalj koji hvata emotivni haos Putinovog okruženja tokom odrastanja: provodio je mnogo vremena sa jednim starijim jevrejskim parom koji je živeo u stanu prekoputa, i zvaničnim biografima je govorio da nije pravio razliku između svojih roditelja i tih starih Jevreja. Time je – što će u tekstu u magazinu Atlantik naširoko analizirati psihijatri i psiholozi – pokazao da može da se snađe i bez roditelja, ali i da bude dovoljno umiljat da ga “nova porodica” ne odbaci, čak i ako je provodio dosta vremena sa ekipom iz “kraja”, u tučama, psovkama i alkoholu.
Svi želimo da naša deca budu uspešnija verzija nas samih. A upravo to se desilo sa Putinovima. Tokom rata, njegov otac je radio sa NKVD-om, kako se tada zvala tajna služba. Legenda o hrabrom bekstvu Vladimira Putina seniora iz nemačke teritorije možda i nije bila potpuno istinita, ali je on verovao u nju. Otac je nastavio i posle rata da sarađuje sa KGB-om, što je, opet, omogućilo porodici da živi relativno lagodno u odnosu na ostatak zemlje.
Posle srednje škole, u kojoj je dobio i reputaciju zavodnika – bio je čest gost na igrankama, i nije se previše stideo da priđe devojkama, čekala ga je velika odluka. Školovanje ili ne? Ipak, ambicija je bila prejaka.
Putin je upisao fakultet na sugestiju jednog čoveka koji je radio u regrutnom centru KGB-a. Nije se mnogo družio sa kolegama, ali je dobro učio i provodio slobodno vreme trenirajući džudo (zapostavio je “sambo” zarad ove istočnjačke veštine) i vozikao se po Lenjingradu u svojim kolima. Putin je, koliko se zna, bio jedini student Lenjingradskog univerziteta koji je posedovao automobil. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka, automobil je u Sovjetskom Savezu bio raritet, i koštao je taman koliko i vikendica. Putinovi su, u stvari, dobili automobil – jedan stari model, sa veoma slabim motorom – na lutriji, i iako su mogli da biraju da li će uzeti novac (a novac bi im omogućio da izađu iz zajedničkog stana), odlučili su da poklone automobil sinu.
Ubrzo posle studija, Vladimir Vladimirovič je ispunio san i ušao u “Komitet gosudarstvenoj bezopasnosti”, kako je glasilo rusko ime bezbednosne agencije SSSR-a. Čelisti Sergeju Rolduginu, koji će mu postati najveći prijatelj, rekao je već prilikom prvog susreta da ga ne zapitkuje ništa o poslu. Ovaj, ipak, nije izdržao.
“Jednom sam pokušao da saznam nešto više o jednoj operaciji, i nisam uspeo. Drugi put, rekao sam mu ‘Ja sam čelista, a to znači da sviram violončelo. Koji je tvoj posao? Znam da si oficir, ali šta to znači? Ko si ti? Šta možeš da uradiš?’ A on je odgovorio: ‘Ja sam ekspert za međuljudske odnose’. To je bio kraj razgovora”.
U celu priču onda se, kako to biva sa svršenim studentima, umešala i ljubav. Pre nego što će upoznati svoju buduću ženu, Putin je imao samo jednu značajnu vezu. Venčanje je zakazano, ali je on odlučio da mladu ostavi ispred oltara. “Tako se desilo”, kratko je rekao svojim zvaničnim biografima, ništa više ne objašnjavajući. “Bilo je baš teško”.
Nije bio mnogo više artikulisan ni kada se poveo razgovor o ženi koju je kasnije oženio, niti je – pričaju prijatelji – bio previše revnosan u izjavljivanju ljubavi prema njoj. Izlazili su više od tri godine – što je prilično dug period za sovjetske standarde – i imao je punu 31 godinu kada su se uzeli. Gospođa Putin govorila je da to nije bila ljubav na prvi pogled: kada je prvi put zaista ugledala Vladimira, on je bio loše obučen i “neugledan”. A priča o tome kako ju je zaprosio govori o njegovom oklevanju da komunicira, barem u ljubavi.
“Jedne večeri, sedeli smo u njegovom stanu, a on se okrenuo i rekao mi: ‘prijatelju, dosad si spoznala kakav sam ja. Nisam baš obična osoba’. Onda je počeo da opisuje sam sebe: nije dobar govornik, može da bude brutalan ponekad, da povređuje druge. Nije osoba s kojim bi trebalo da provedeš ostatak života. ‘Ali, za ove tri i po godine si verovatno odlučila’. Mislila sam da raskidamo. Bila sam ubeđena u to. A on je rekao ‘Volim te i predlažem da se venčamo tog i tog dana”.
Tri meseca kasnije, Ljudmila se udala za njega i prešla da živi u dve sobe koje je delio sa roditeljima.
Godine 1984. Putin je otišao u špijunsku školu u Moskvu. Znao je da će posle toga biti poslat u Nemačku, ali je bio razočaran što se radilo baš o Drezdenu. Imao je 33 godine, i sa Ljudmilom – koja je bila ponovo trudna – i jednogodišnjom ćerkom Marijom zaputio se u Istočnu Nemačku. Bio je to posao o kojem je sanjao ceo život, i nije mogao da veruje da zadatak neće biti tajni.
Putinovi su sa pet drugih ruskih porodica dobili stan u velikom bloku u malom Štazijevskom svetu. Tu su živeli pripadnici zajne policije, koji su radili u zgradi na samo pet minuta hoda, i slali decu u obdanište u istom kraju. Njihov zadatak bio je prikupljanje podataka o “neprijatelju”, Zapadnoj Nemačkoj i američkim bazama u njoj.
Dok su Putinovi bili u Nemačkoj, SSSR se menjao, drastično i neumitno. Sa dolaskom Gorbačova, disidenti su pušteni iz zatvora, a Varšavski pakt bio je na staklenim nogama. Putina je to mnogo nerviralo, posebno što je sve to posmatrao iz daljine. Ono što nije mogao da zamisli se sada dešavalo: dve Nemačke će se ujediniti, a država koju je poslat da zaštiti bila je pred pucanjem. Sve za šta je radio bilo je pod sumnjom, sve u šta je verovao bilo je predmet sprdnje. Bio je sredovečan, fizički propao, osećao se bespomoćnim, i nije imao nikakvu nadu za budućnost.
Sedmog oktobra 1989, na 37. rođendan Vladimira Putina, Istočna Nemačka je slavila 40. godišnjicu, a u Berlinu su se desile velike demonstracije. Mesec dana kasnije, Berlinski zid je pao. U Putinovom Štazi-komšiluku, svi su dobili otkaze i zabranjeno im je da se bave bilo kojim javnim poslom.
Putinovi su se vratili u Lenjingrad. Sa sobom su poneli veš-mašinu staru 20 godina i nešto američkih dolara od kojih su mogli da kupe “ladu”, tada najbolji sovjetski automobil. Bilo je to sve što su stekli za četiri i po godine života u inostranstvu. Podvijena repa, njih četvoro ponovo su se obreli u roditeljskom stanu.
Premotajmo brzo napred, u godinu 2013. Bila je to bez sumnje najbolja godina u životu i vladavini Vladimira Vladimiroviča. Najugledniji i verovatno najdugovečniji dnevni list na svetu, počesto konzervativni londonski Tajms, dodelio mu je prestižnu titulu “osobe godine”. I imao je pozamašne razloge za to. Bila je to uistinu sjajnih 12 meseci za džudo-majstora iz Kremlja: preveslao je Baraka Obamu gotovo jednom rukom sredivši situaciju u Siriji, oborio ukrajinske nade o ulasku u Evropsku uniju i zagospodario svojim dvorištem, udavio opoziciju u kući, a imao je dovoljno velikodušnosti da spasi posrnule timske igrače poput Edvarda Snoudena ili predsednika Asada.
I ne samo to: postao je najpoželjniji postkomunistički neženja, nakon što se razveo od Ljudmile, supruge sa kojom je bio decenijama. A Moskvu je na velika vrata doveo za sto gde sede najozbiljniji svetski pokeraši – zato je s punim pravom, kako je podsećao Tajms, na svojoj tradicionalnoj godišnjoj konferenciji po prvi put u životu zvučao kao kapiten premijerligaškog sastava koji je upravo uzeo titulu, a ne kao zadnji vezni čiji je osnovni zadatak da sluša trenera, lomi noge protivničkim igračima i gasi požare u širokoj sibirskoj stepi.
Zapadni analitičari su mesecima pretresali uzroke i posledice njegovih novih uspeha, koji su išli toliko daleko da su američki konzervativci s “tvrdog krila” republikanske partije prosto balavili za takvim predsednikom.
U Kremlju se obilato točila vodka i jeo kavijar. Posle nekoliko decenija, Rusija se opet pitala za mir u svetu. Ne za rat, za mir.
Nedeljnik
