Otmeni Sombor: Grad u kojem se ulice grle

0
1244

U tem Somboru, svega na volju, kaže poznata starogradska pesma koja se najlepše peva i sluša uz tamburice, a razume se na mnogo načina. To opevano obilje pruža plodna bačka ravnica, iznoseći na astale sve same poslastice što se nikad na brzinu, već satima i sa pijetetom kusaju. Zemlju napajaju vodeni tokovi užeg Podunavlja i gusta mreža kanala, bogate su i stoletne šume posebno hrastovima, a okolna lovišta raznom divljači. Veliki bački i Bajski kanal šušte ševarom i skupa sa okolinom Apatina stvaraju „srpsku Amazoniju”, pa bude radoznalost prirodnjaka i avanturista.
„I sam Sombor svojom atmosferom odiše otmenošću i gospodstvenošću, dok očuvano staro gradsko jezgro predstavlja vrstu arhitektonskog vremeplova koji putuje kroz sve važnije stilove graditeljstva poslednja tri veka”, ovako svoj grad opisuje Milan Stepanović, zavičajni istoričar i publicista. „Bogatstvo detalja i dinamika baroka prepliću se sa prisnošću rokokoa, ozbiljnošću neoklasicizma, racionalnošću i skromnošću bidermajera”, pa je i Stepanovićev opis srca grada poetičan i raskošan.
Dalje, on kaže da se razigrana maštovitost romantizma tu meša sa reprezentativnošću neorenesanse, naglašenim luksuzom eklekticizma, dekorativnošću secesije i smelošću moderne. „Kada se tome pridodaju i zeleni tuneli, što ih po somborskim sokacima čine drvoredi koprivića, u lokalu poznatijih ka bođoš, te barokni gradski parkovi, topot nekolicine zaostalih fijakerskih konja i šum starih arteskih bunara – tada postaje jasna i fascinacija Somborom pesničkog barda Miroslava Mike Antića”, Stepanović dodaje.
I svoje divljenje gradu potkrepljuje citatom poznatog pesnika: „Sombor je jedan od onih jakih gradova koji su ulazili u istoriju plahovito i naglo, u paorskim čizmama, preko pijace i trgovine, u vojničkim cokulama preko rana, medalja i grobova, u lakovanim građanskim cipelama preko osmeha i poklonjene ruže.”

Foto: Luka Šarac

Nešto ranije, čuveni somborski slikar i akademik Milan Konjović, kao „iskusni esteta” po rečima našeg vodiča, pronalazio je sličnosti ovdašnjih urbanih rešenja sa Parizom u kojem je godinama boravio. Sombor bi u tim poređenjima pobeđivao, opisivan ekspresionistički, strasno obojen, baš kakve su i slike somborskog „maestra”, potomka jedne od najuglednijih patricijskih porodica.
Tako o glavne četiri ulice, danas zvane vencem, a nekada šancem, ili Unutrašnjom varoši, Konjović priča da se iz njih granaju spoljne centrifugalne ulice, svaka krivudajući, kao da se međusobno grle. „To grljenje Somboru daje dragocenu intimnost, toplinu i ljupkost”, zaključuje Konjović, podvlačeći i praktičnu stranu uličnog rasporeda, „vetar nikad ne može udariti punom snagom kroz grad.” U njegovu je svu lepotu pronikao, kako priznaje, tek posle povratka iz prestonice Francuske, jer pre toga nije imao ni sa čim dostojnim da Sombor uporedi.
Za Konjovića su, opet, govorili da je spoljna stvarnost za njega bila unutrašnji doživljaj, na koji je način i dočarao brojne pejzaže rodne Bačke. Danas mnogi ljubitelji umetnosti posećuju Galeriju „Petar Konjović”, da uživaju u najvećoj kolekciji njegovih materijalizovanih utisaka, ali i gradu koji ga je inspirisao. I nužno porede, premda ovaj umetnik nikad nije stvarnost preslikavao.

Pročitajte i  Brestovačka banja nadomak Bora: Leči kičmu, kosti, zglobove, kožu, periferne krvne sudove i ženska oboljenja
Foto: Luka Šarac

Puna raskoš grada uvek je u ljudima, a u Somboru živi više od 20 nacija, u njemu se prepliću različite vere i jezici, u beskrajnoj toleranciji. U slozi bitišu Srbi i Bunjevci, koji su se ovde naselili tokom 17. veka, pre i posle odlaska Turaka, te su osnovali svoju miliciju koja se hrabro borila uz austrijsku vojsku u čuvenim bitkama i pobedama nad Turcima kod Slankamena (1691) i kod Sente (1697), zbog čega je Sombor 1702. dobio status vojničkog šanca na Potiskoj vojnoj granici.
Osim ova dva, brojem dominantna naroda, na popisima stanovništva javljaju se od 18. veka ponovo i Mađari, koji su, tokom srednjeg veka, činili većinsko stanovništvo naselja koje je prethodilo Somboru. Zvalo se Sentmihalj i bilo je u posedu vlastelinske porodice Cobor. U svom naselju, koje je najranije pomenuto 1391. godine, ova porodica će, tokom druge polovine 15. veka, kada se već visoko ispela u hijerarhiji ugarskog plemstva, podići tvrđavu i dominikansku crkvu sa manastirom. Sentmihalj je nikao na obalama ćudljive rečice Mostonge, čas sklone da sasvim presuši ili se pretvori u baru, a čas da poplavi hiljade jutara oranica, kako pripoveda Stepanović.
U vreme jednoipovekovne turske vlasti grad je urbanizovan, dobija svoje današnje ime i postaje sedište velike nahije i snažno trgovačko i administrativno središte Bačke. Osim Srba, Bunjevaca i Mađara, u Somboru, tokom 18, 19. i 20. veka, žive i Nemci, Slovaci, Jevreji, Grci, Bugari, Hrvati, Rusini, Romi… Svi ovi somborski žitelji, bilo da su činovnici, zemljoposednici, zanatlije, trgovci, ili obični paori i zemljodelci, neprekidno su razvijali duh uvažavanja međusobnih različitosti, kako primećuje Stepanović. Baštineći najbolje iz svojih kultura, uspešni pojedinci svih nacija stečenom su imovinom menjali lice Sombora, ugledajući se na arhitektonski sjaj velikih gradova Habsburške monarhije poput Beča, Praga, Bratislave, što se u to doba zvala Požun, ili Pešte, sestre Budima.
Neprestano ga ulepšavajući, zapravo su održavali njegov rang slobodnog i kraljevskog grada, koji mu je dodelila carica Marija Terezija 1749. godine. Ni njoj mudroj, za šta slovi u istoriji, nije tek tako palo napamet da Sombor uzdigne od drugih gradova u Panoniji. Nakon što je Sombor 1745. izgubio status vojničkog šanca, somborski graničari su odredili deputaciju koja je skoro tri godine pregovarala sa Bečkim dvorom oko novog statusa grada. Konačno, nakon uplate visokog iznosa od 150.000 srebrnih forinti u carsku blagajnu, carica je 17. februara 1749. godine Somboru dodelila povlastice i status slobodnog i kraljevskog grada, koji je ovdašnjim žiteljima značajno omogućio sudske, materijalne i verske slobode, dok su svi građani dobili i kolektivni plemićki status. Gradska uprava ili Magistrat useljena je iste godine u zdanje kapetana Brankovića, na čijoj osnovi će kasnije biti dozidana današnja Gradska kuća, a kada Sombor 1786. godine postane i administrativno sedište velike Bačke, kasnije Bačko-bodroške županije, početkom 19. veka biće podignuto i raskošno upravno županijsko zdanje. U opisu Sombora, koji je 1831. objavio mađarski putopisac Antal Mindsenti, za već izgrađenu velelepnu građevinu, rečeno je da „u celoj Ugarskoj jedva da postoji lepša i veća županijska zgrada”, a da deluje „tako impozantno, upravo jer se podiže na otvorenom prostoru, odnosno vašarištu.

Pročitajte i  Srpski manastir STAR 950 GODINA - U njemu se nalaze MIROTOČIVE mošti OVOG sveca, koji neprestano LEČI i pomaže svima

Poseban značaj za Sombor imala je i izgradnja Velikog bačkog kanala, krajem 18. i početkom 19. veka – inače najvećeg graditeljskog poduhvata u tadašnjoj Evropi, kojim su regulisane podžemne vode. „Istovremeno je omogućena i plovidba hiljada trgovačkih lađi, te su Som- borci nadaleko mogli da prodaju bogate plodove svojih njiva”, ne prestaje Stepanović sa nabrajanjem somborskih kurioziteta, pa je i ćudljiva Mostonga ovim zahvatom ukroćena.
Dugom nizu učenih i znamenitih Somboraca, koji, osim ostalih, čine i Platon Atanacković, episkop budimski i bački, književnik, dvostruki predsednik Matice srpske i poznati narodni dobrotvor, pa Laza Kostić, čuveni pesnik srpskog romantizma, potom Antal Koh, geolog evropskog ugleda i akademik, pesnik i pripovedač „Ravangrada” Veljko Petrović, slikar i „dobri duh ravnice” Sava Stojkov i brojni drugi Somborci, jedino je i odgovarala tako podsticajna sredina ili su je oni takvom napravili. Sad, osim Županijom, Sombor odaje neodoljiv utisak i Gradskom kućom ili Magistratom, Gradskim muzejem, Srpskom čitaonicom, Istorijskim arhivom i Pašinom kulom, Grašalkovićevom palatom, Preparandijom, Kronić palatom i nizom drugih sačuvanih starih građevina…

Pročitajte i  Prelepa priroda, kupanje u toploj vodi i ribolov: Borsko jezero je savršeno mesto za odmor
Foto: Luka Šarac

Ništa graditeljstvo i prosvetiteljstvo nije učinilo nažao gastronomiji, koja zapravo ide na ruku kompletnom doživljaju, mešajući sve ukuse raznih nacionalnih kuhinja. pravo ide na ruku kompletnom doživljaju, mešajući sve ukuse raznih nacionalnih kuhinja. Došljaku se, ipak, preporučuje specijalitet alasa – riblji paprikaš, simbol grada, iako ga deli sa susednim Apatinom.
„Čuven je bio somborski ovčiji sir u kačici, koji se pravio na okolnim salašima stižući do trpeza Beograda, Zagreba, Pešte, Beča, Pariza… Recept za njegovu izradu majke nikada nisu predavale ćerkama, da ne bi njihovom udajom recept otišao u tuđu kuću, već se prenosio isključivo snahama kako bi ostao u porodici”, objašnjava Stepanović.

I mada poznata pesma s početka kaže U tom Somboru, svega na volju, Stepanović bi dodao: „Jeste svega, ali u pravoj meri i sa valjanim smislom za lepo i gospodstveno.” I sa punom svešću o svemu što je grad ikada predstavljao.

Autor teksta: Dragana Nikoletić

Turistička organizacija Srbije i časopis Nacionalna geografija

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime