Отмени Сомбор: Град у којем се улице грле

0
961

У тем Сомбору, свега на вољу, каже позната староградска песма која се најлепше пева и слуша уз тамбурице, а разуме се на много начина. То опевано обиље пружа плодна бачка равница, износећи на астале све саме посластице што се никад на брзину, већ сатима и са пијететом кусају. Земљу напајају водени токови ужег Подунавља и густа мрежа канала, богате су и столетне шуме посебно храстовима, а околна ловишта разном дивљачи. Велики бачки и Бајски канал шуште шеваром и скупа са околином Апатина стварају „српску Амазонију”, па буде радозналост природњака и авантуриста.
„И сам Сомбор својом атмосфером одише отменошћу и господственошћу, док очувано старо градско језгро представља врсту архитектонског времеплова који путује кроз све важније стилове градитељства последња три века”, овако свој град описује Милан Степановић, завичајни историчар и публициста. „Богатство детаља и динамика барока преплићу се са присношћу рококоа, озбиљношћу неокласицизма, рационалношћу и скромношћу бидермајера”, па је и Степановићев опис срца града поетичан и раскошан.
Даље, он каже да се разиграна маштовитост романтизма ту меша са репрезентативношћу неоренесансе, наглашеним луксузом еклектицизма, декоративношћу сецесије и смелошћу модерне. „Када се томе придодају и зелени тунели, што их по сомборским сокацима чине дрвореди копривића, у локалу познатијих ка бођош, те барокни градски паркови, топот неколицине заосталих фијакерских коња и шум старих артеских бунара – тада постаје јасна и фасцинација Сомбором песничког барда Мирослава Мике Антића”, Степановић додаје.
И своје дивљење граду поткрепљује цитатом познатог песника: „Сомбор је један од оних јаких градова који су улазили у историју плаховито и нагло, у паорским чизмама, преко пијаце и трговине, у војничким цокулама преко рана, медаља и гробова, у лакованим грађанским ципелама преко осмеха и поклоњене руже.”

Фото: Лука Шарац

Нешто раније, чувени сомборски сликар и академик Милан Коњовић, као „искусни естета” по речима нашег водича, проналазио је сличности овдашњих урбаних решења са Паризом у којем је годинама боравио. Сомбор би у тим поређењима побеђивао, описиван експресионистички, страсно обојен, баш какве су и слике сомборског „маестра”, потомка једне од најугледнијих патрицијских породица.
Тако о главне четири улице, данас зване венцем, а некада шанцем, или Унутрашњом вароши, Коњовић прича да се из њих гранају спољне центрифугалне улице, свака кривудајући, као да се међусобно грле. „То грљење Сомбору даје драгоцену интимност, топлину и љупкост”, закључује Коњовић, подвлачећи и практичну страну уличног распореда, „ветар никад не може ударити пуном снагом кроз град.” У његову је сву лепоту проникао, како признаје, тек после повратка из престонице Француске, јер пре тога није имао ни са чим достојним да Сомбор упореди.
За Коњовића су, опет, говорили да је спољна стварност за њега била унутрашњи доживљај, на који је начин и дочарао бројне пејзаже родне Бачке. Данас многи љубитељи уметности посећују Галерију „Петар Коњовић”, да уживају у највећој колекцији његових материјализованих утисака, али и граду који га је инспирисао. И нужно пореде, премда овај уметник никад није стварност пресликавао.

Pročitajte i  Изабери своју авантуру, види Србију: Мионицу и Дивчибаре посетили министар Расим Љајић и директорка Туристичке организације Србије Марија Лабовић
Фото: Лука Шарац

Пуна раскош града увек је у људима, а у Сомбору живи више од 20 нација, у њему се преплићу различите вере и језици, у бескрајној толеранцији. У слози битишу Срби и Буњевци, који су се овде населили током 17. века, пре и после одласка Турака, те су основали своју милицију која се храбро борила уз аустријску војску у чувеним биткама и победама над Турцима код Сланкамена (1691) и код Сенте (1697), због чега је Сомбор 1702. добио статус војничког шанца на Потиској војној граници.
Осим ова два, бројем доминантна народа, на пописима становништва јављају се од 18. века поново и Мађари, који су, током средњег века, чинили већинско становништво насеља које је претходило Сомбору. Звало се Сентмихаљ и било је у поседу властелинске породице Цобор. У свом насељу, које је најраније поменуто 1391. године, ова породица ће, током друге половине 15. века, када се већ високо испела у хијерархији угарског племства, подићи тврђаву и доминиканску цркву са манастиром. Сентмихаљ је никао на обалама ћудљиве речице Мостонге, час склоне да сасвим пресуши или се претвори у бару, а час да поплави хиљаде јутара ораница, како приповеда Степановић.
У време једноиповековне турске власти град је урбанизован, добија своје данашње име и постаје седиште велике нахије и снажно трговачко и административно средиште Бачке. Осим Срба, Буњеваца и Мађара, у Сомбору, током 18, 19. и 20. века, живе и Немци, Словаци, Јевреји, Грци, Бугари, Хрвати, Русини, Роми… Сви ови сомборски житељи, било да су чиновници, земљопоседници, занатлије, трговци, или обични паори и земљоделци, непрекидно су развијали дух уважавања међусобних различитости, како примећује Степановић. Баштинећи најбоље из својих култура, успешни појединци свих нација стеченом су имовином мењали лице Сомбора, угледајући се на архитектонски сјај великих градова Хабсбуршке монархије попут Беча, Прага, Братиславе, што се у то доба звала Пожун, или Пеште, сестре Будима.
Непрестано га улепшавајући, заправо су одржавали његов ранг слободног и краљевског града, који му је доделила царица Марија Терезија 1749. године. Ни њој мудрој, за шта слови у историји, није тек тако пало напамет да Сомбор уздигне од других градова у Панонији. Након што је Сомбор 1745. изгубио статус војничког шанца, сомборски граничари су одредили депутацију која је скоро три године преговарала са Бечким двором око новог статуса града. Коначно, након уплате високог износа од 150.000 сребрних форинти у царску благајну, царица је 17. фебруара 1749. године Сомбору доделила повластице и статус слободног и краљевског града, који је овдашњим житељима значајно омогућио судске, материјалне и верске слободе, док су сви грађани добили и колективни племићки статус. Градска управа или Магистрат усељена је исте године у здање капетана Бранковића, на чијој основи ће касније бити дозидана данашња Градска кућа, а када Сомбор 1786. године постане и административно седиште велике Бачке, касније Бачко-бодрошке жупаније, почетком 19. века биће подигнуто и раскошно управно жупанијско здање. У опису Сомбора, који је 1831. објавио мађарски путописац Антал Миндсенти, за већ изграђену велелепну грађевину, речено је да „у целој Угарској једва да постоји лепша и већа жупанијска зграда”, а да делује „тако импозантно, управо јер се подиже на отвореном простору, односно вашаришту.

Pročitajte i  Једина српска прашума: Место где стабла умиру природном смрћу, а сваком човеку потребна је дозвола како би крочио на њено тло!

Посебан значај за Сомбор имала је и изградња Великог бачког канала, крајем 18. и почетком 19. века – иначе највећег градитељског подухвата у тадашњој Европи, којим су регулисане поџемне воде. „Истовремено је омогућена и пловидба хиљада трговачких лађи, те су Сом- борци надалеко могли да продају богате плодове својих њива”, не престаје Степановић са набрајањем сомборских куриозитета, па је и ћудљива Мостонга овим захватом укроћена.
Дугом низу учених и знаменитих Сомбораца, који, осим осталих, чине и Платон Атанацковић, епископ будимски и бачки, књижевник, двоструки председник Матице српске и познати народни добротвор, па Лаза Костић, чувени песник српског романтизма, потом Антал Кох, геолог европског угледа и академик, песник и приповедач „Раванграда” Вељко Петровић, сликар и „добри дух равнице” Сава Стојков и бројни други Сомборци, једино је и одговарала тако подстицајна средина или су је они таквом направили. Сад, осим Жупанијом, Сомбор одаје неодољив утисак и Градском кућом или Магистратом, Градским музејем, Српском читаоницом, Историјским архивом и Пашином кулом, Грашалковићевом палатом, Препарандијом, Кронић палатом и низом других сачуваних старих грађевина…

Pročitajte i  Поред ОВОГ језера заборавићете на море: Према легенди настало је од СУЗА, а пружа одмор за душу и тело
Фото: Лука Шарац

Ништа градитељство и просветитељство није учинило нажао гастрономији, која заправо иде на руку комплетном доживљају, мешајући све укусе разних националних кухиња. право иде на руку комплетном доживљају, мешајући све укусе разних националних кухиња. Дошљаку се, ипак, препоручује специјалитет аласа – рибљи паприкаш, симбол града, иако га дели са суседним Апатином.
„Чувен је био сомборски овчији сир у качици, који се правио на околним салашима стижући до трпеза Београда, Загреба, Пеште, Беча, Париза… Рецепт за његову израду мајке никада нису предавале ћеркама, да не би њиховом удајом рецепт отишао у туђу кућу, већ се преносио искључиво снахама како би остао у породици”, објашњава Степановић.

И мада позната песма с почетка каже У том Сомбору, свега на вољу, Степановић би додао: „Јесте свега, али у правој мери и са ваљаним смислом за лепо и господствено.” И са пуном свешћу о свему што је град икада представљао.

Аутор текста: Драгана Николетић

Туристичка организација Србије и часопис Национална географија

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име