4. februar je 1942. godine, u banjalučkom naselju Petrićevac i istoimenom samostanu, jedan sotona fratar sa 11 svojih ustaša kuje krvavi plan.
Plan je u suštini kristalno jasan, napasti lokalna srpska mesta i ubiti sve što se krsti sa 3 prsta.
Tačnije, trećinu ubiti, trećinu proterati a trećinu pokatoličiti.
To je kontekst u kome treba posmatrati kartu NDH-a u kojoj su Srbi vlasnici svoje zemlje “u srcu Hrvatske”, bosanska Krajina, Lika, Banija, Kordun i severna Dalmacija, prema vođstvu NDH-a, te ljude treba rasterati i napraviti zemlju Hrvatsku.
Sotona fratar, ime pod kojim je još bio poznat, koji je kovao krvavi plan u samostanu Petrićevac bio je Miroslav Filipović.
Okoreli ustaša i mentalno bolestan čovek, Filipović je imao običaj da se po Banjaluci kreće vodeći uvek iza sebe 12 ustaša.
Na taj način je oponašao Isusa i njegovih 12 sledbenika.
Tog 4. februara pre 77 godina nađe se tako Filipović u problemu, noževi su bili oštri i u klanje se moglo krenuti odmah, ali jedan od njegovih sledbenika je ubijen u nekom obračunu par dana ranije, tako da je morao da se sačeka dvanaesti.
Dvanaesti ustaša je bio Miško Ratković zvani Psiho, monstrum kome sam već ranije posvetio jedan tekst.
Znao je Filipović da je vredelo sačekati Ratkovića par dana, jer ima izuzetno laku ruku za klanje.
Ratković se u istom ovom samostanu Petrićevac zaredio i ušao u franjevački red dobivši redovničko ime Tomislav.
Ipak, 1941. godine papinski legat u Zagrebu ga je raščinio zbog “preteranih zločina” po tadašnjem nemačkom ratnom pravu.
Naime, Ratković je sa svojom grupom ustaša na Ilindan 1941. godine učestvovao u pokolju srpskog življa u okolini Livna.
Muškarce su klali a žene i decu su bacali u jame bezdanice da tu danima skapavaju.
Zatim su prisvajali srpska imanja, kuće i blago.
Ovi Ratkovićevi zločini su šokirali i same naciste, te je završio u zatvoru u Zagrebu.
Ipak, po molbi sotone fratara Filipovića, tog 4. februara ga iz zatvora izvlači Vjekoslav Luburić zvani Maks, tada upravnik logorskog sastava NDH-a.
Ratković u Banjaluku stiže 6. februara a već dan kasnije u rano jutro 7. februara Filipović i njegovih 12 sledbenika upadaju u banjalučka sela Drakulić, Motike, Šargovac i rudnik Rakovac.
13 “veličanstvenih” je pratila velika jedinica ustaša kako bi dokusurila ako im slučajno promakne neko srpsko uvo.
Filipović je zločin isplanirao do tančina, veče pre su potrovani svi psi u selima kako ne bi najavili dolazak ustaša.
Naređenje je bilo vrlo jasno, ne sme biti ispaljenog metka.
Dakle, Srbi se moraju ubijati noževima, sjekirama, krampovima…
Ili bilo čime što bi im došlo pod ruku.
Tog 7. februara u Drakuliću, Motikama, Šargovcu i rudniku Rakovac, ubijeno je 2.330 Srba, među kojima i 510 dece mlađe od 14 godina.
Ipak najgore su prošla deca iz osnovne škole u Drakuliću:
“7. februara 1942. godine Miroslav Filipović je sa svojih 12 ustaša ušao u učionicu u kojoj sam držala čas.
Otvorio je dnevnik i počeo da čita imena srpske dece, naredio je svojim vojnicima da srpsku decu izvedu napolje.
Deci je rekao da trče u krug po utabanom snegu a ustaše je postrojio tako da su stajali u redu.
Kako koje dete je prolazilo tako bi svaki ustaša jednom detetu odsekao po jedan deo tela.
Jedan uho, drugi nos, treći jezik i tako sve dok dete u jauku ne bi palo i izdahnulo u snegu koji je bio poprimio crvenu boju.”
Ovo je izjavila učiteljica Mara Šunjić na suđenju fratru Filipoviću 1946. godine.
U dokumentima koji potiču iz izvora tadašnje NDH-a, ustaše same priznaju da je ovo bio najveći ustaški pokolj počinjen u jednom danu.
A pokojni banjalučki novinar Jovan Babić, koji je svoj život posvetio istraživanju ovog zločina, napisao je u svom romanu “Drakulići”, da je ovaj pokolj nad srpskim stanovništvom u banjalučkim selima predstavljao genocid.
Nakon ovog masakra u Banjaluci reagovali su i sami nacisti, nacisti u to vreme nisu videli smisao vršenja zločina nad civilima, tako bi se samo postigao kontra efekat i narod ni bio primoran da se digne na oružje.
Vrh NDH-a je tada Ratkovića i Filipovića suspendovao.
Ali njihovi afiniteti vrsnih koljača nisu mogli a da ostanu neiskorišćeni.
Tada na scenu stupa njihov stari prijatelj, Vjekoslav Luburić Maks, koji ih umesto u zatvor šalje na mesto gde će moći da kolju bez bojazni da će biti uhvaćeni, u logor Jasenovac.
Filipović u Jasenovcu ubrzo postaje jedan od komandanata, dok se Ratković držao onoga što najbolje zna, oštrog noža.
Ratković je u Jasenovcu i Gradišci Staroj “radio” sve do ’45. godine i kraja rata.
Učestvovao je u raznim sadističkim ritualima i takmičenjima u klanju Srba.
Nakon završetka rata Ratković i Filipović beže u Austriju i kriju se u američkoj zoni.
Ipak, Britanci hvataju Filipovića i izručuju ga Jugoslaviji.
1946. godine osuđen je na smrt vešanjem.
Ratković je uspeo da iz Austrije pobegne za Italiju.
Nakon osnivanja Hrvatskog narodnog pokreta, dobija lažni pasoš i brodom prelazi u Argentinu.
Punih 6 godina trebalo je Službi za praćenje ustaške emigracije da locira Ratkovića u Argentini.
Ovoga puta suđenja nije bilo, dva agenta poslana su iz Beograda i likvidirali su Ratkovića u njegovom stanu u Buenos Ajresu 1951. godine.
Nakon završetka Drugog svetskog rata ustaški zločini i genocid nad Srbima ignorisan je pod izgovorom “Bratsva i jedinstva”, a komunizam je ovaj, kao i mnoge druge zločine nad Srbima sistematski zataškavao.
Tokom mnogih agresija na Srpsku zemlju i srpski narod, počinjeno je mnoštvo organizovanih kolektivnih zločina nad Srbima i našom zemljom.
Cilj svih ovih agresija bio je uništenje Srba i otimanje naše teritorije.
Vremenom su ovi zločini prerasli u ideologiju.
Cilj njihove genocidne ideologije za vreme Drugog svetskog rata bio je uništenje srpskog naroda i otadžbine Srpske.
Nešto slično Srbi će preživeti 40 i kusur godina kasnije, u krvavom ratu 90-tih godina.
Kada su se slični zločini dešavali, zbog ideologije koja je ostala i preneta na njihovu decu i unuke.
Ono što je o Miškoviću i Filipoviću tada zabeleženo i može se naći u banjalučkim istorijskim spisima, iz današnje perspektive može se činiti kao puka fikcija.
Sotonino gnezdo na Petrićevcu zapaljeno je 1995. godine ali je ubrzo obnovljeno.
Ne smemo zaboraviti da oni koji slede njihovu ideologiju ni dan danas nisu odustali od genocidne ideje uništenja srpskog roda i otadžbine Srpske.
Nadam se da smo i mi nešto naučili i da nećemo dopustiti da nam deca ponovo osete hladnoću ustaškog noža.
Republika Srpska je garant da se našoj deci nikada ništa slično neće desiti…
Preuzeto: Dean Savčić
Izvor: Srbija danas
