Тачно порекло оскоруше није познато, али сама чињеница да је распрострањена од давнина од Сибира, преко Мале Азије, Средње Европе, Балканског полуострва и тд. говори да је изузетно отпорна и прилагодљива врста воћке.
Међутим, колико је отпорна, оскоруша се толико тешко размножава и споро рађа. Само захваљујући људској садњи и узгоју ове биљке, оскоруша опстаје и у 21. веку.
Оно што је посебно одликује је изразито дуг животни век који може досегнути од 300 до 500 година.
Ово листопадно дрво бујне крошње некада је представљало уобичајени “украс” сваког сеоског имања, када је за време Марије Терезије издато наређење да свако домаћинство мора да има бар по једну засађену оскорушу (Sorbus domestica). Питате се зашто баш ово дрво…
Опасност од глади и болести која је претила, у ова давна времена сузбијали су управо оскорушом. Уверите се у њена лековита својства и значај, па сами закључите зашто се некада изузетно поштовала, а данас је готово скрајнута врста.
Опори плодови оскоруше били су материјал за прављење изузетно цењене ракије. Данас је ово пиће, као и сама воћка, права реткост у Србији. Може се видети углавном као усамљено дрво на ливадама или ретким шумама храста, граба и цера. Стабла су већином старија од сто година.
У народној медицини посебно су цењени сушени плодови, од којих су се справљали лековити чајеви за разне намене. Ово изузетно лековито воће препоручује се за регулисање рада жучи, јетре, ћелија мозга код којих побољшава меморију и повећава концентрацију, а побољшава и целокупан рад нервног система. Плод је добар и за регулисање варења и цревне перисталтике, односно рад црева. Спречава затвор и анемију, а користи се и за јачање организма и срца. Прија и дијабетичарима, јер садржи минималне концентрације сахарозе. У неким крајевима ову воћку сматрају и снажним афродизијаком, док жене верују да је корисна у периоду трудноће.
Плод оскоруше је ситан, јабуколиког или крушколиког облика, доста кисео и опор. Често њен укус пореде са мушмулом. У презрелом воћу има у извесној количини алкохола и јабучне киселине, азотних састојака и доста целулозе. У завидној количини садржи витамин Ц, односно асорбинску киселину, као и каротин.
Дозрева крајем септембра и у октобру, али је врло укусан, сладак и хранљив тек након стајања када угњили и након првих мразева. Тада добија и мекоћу и фину смеђу боју.
Некада су се суве оскоруше млеле и додавале брашну ради бољег укуса хлеба. Осим што се користи за јело, плод служи и за справљање желеа, мармеладе и компота, при чему компот од сувих оскоруша, мешан са другим воћем има посебан укус. Тамо где оскоруша има довољно, користе се и за производњу ракије.
Дрво је изразито тврдо и жилаво, па су оскорушу наши преци користили да производе кундаке за пушке, кломпе, палице за билијар, чембала, а у Индији су израђивали ситар, шкотске гајде и скупоцени намештај.
