“Била је скоро поноћ када смо се те 1971. године, после напорног снимања љубавне сцене са Батом Живојиновићем у филму “Доручак са ђаволом” Мике Антића, нашли за столом хотела на Петроварадинској тврђави. Први смо стигли Мика Антић и ја. Ситуација за ћутање од умора, тек понека реч.

mika mira

– Добра ти је била љубавна сцена с Батом.
– Мислиш – кажем.
– Да. Одлична. А шта осећаш кад се љубиш с партнером?
– Па не осећам ништа. Радим.
Стајала сам сатима на једној нози, сва сам се укочила. Ветар је био леден. Мислила сам како ће ми се на платну видети црвенило носа.
– Јеси ли сама? Имаш ли некога?
– Не, немам.
– А ја сам заљубљен. Смешим се.
– Благо теби.
– Заљубљен сам у тебе.
– Шалиш се?
– Не шалим се. Јесам.

Pročitajte i  РУСИ ЋЕ ХРЛИТИ У БЕОГРАД... Пророчанство српског војника о Трећем светском рату: За прва два све погодио, а ево ШТА ЈЕ РЕКАО О ТРЕЋЕМ!

Ћутим, не знам шта да кажем, волим га и морам да будем пажљива. Узимам га за руку.

mira

– Мико мој, ја сам једва једног генија преживела, другог сигурно не бих успела.

Прећуткујем алкохол. Он пије и нетремице ме гледа.

– Знаш, не могу да радим ако нисам заљубљен.

Мени лакну, пошто је он тако уопштио проблем.

– Па има толико лепих жена око тебе, само их погледај и све те обожавају.

Pročitajte i  Старински рецепт за кох са којим нема грешке: Овако су га правиле наше баке

– Да, али ја волим тебе.

– Волим и ја тебе, Мико – кажем пријатељским тоном и са топлином.

Мршти се, разумео је. Прилази столу новинар Тика Илић.

– Какве ја то љубавне изјаве чујем, ко је у кога овде заљубљен.

– Ја сам заљубљен у Миру Ступицу – виче изнервиран Мика.

Срећом, ресторан је празан. Тика га смирује.

– Па добро, није то ништа ново, сви смо у Миру Ступицу од ране младости бивали заљубљени и, као што видиш, сви смо преживели, па ћеш и ти. А вама песницима, не треба баш много ни веровати.

Pročitajte i  „БЕОГРАДСКИ НОЋНИ МАРКЕТ“ - ПОНОВО СА ВАМА НА ПИЈАЦИ „КАЛЕНИЋ“

Мика, разљућен, вади лист папира и пише: – Мирослав Антић је заљубљен у Миру Ступицу. Ово потписује Мирослав Антић.

“Децо, уморна сам, идем да спавам, имаћу сутра велике подочњаке.”
Одлазим остављајући папир на столу.

Прошло је 20 година од тада. Мике одавно нема. Јавља ми се Петар Словенски: – Свратићу да ти дам нешто што ти шаље наш стари другар Тика Илић. Гледам, читам, смешим се. Пази, сачувао Тика. Е, па лепо, чуваћу и ја, чуваћу за моју унуку Мију, да се хвали како је један велики песник био заљубљен у њену баку, читаво једно вече”.

Мира Ступица, аутобиографија “Шака соли”

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име