Први степен учења заната је била шегртска служба. Најчешће су занат изучавала деца из сеоских породица и синови мајстора који су желели да наставе занат својих очева. Након одслуженог шегртског стажа, мајстор је шегрту давао уверење о владању, стручној спреми и времену проведеном на раду. Да би прешли у калфени ред шегрти су полагали калфенски испит.
Пре доношења Уредбе о еснафима није било обавезно да шегрт полаже калфенски испит. Шегрт је полагао испит пред испитним одбором састављеним од старешина еснафа. Испит се састојао из практичног и усменог, теоријског дела, у коме је шегрт одговарао на питања: како се одређени занат ради, какав је алат потребан, како се рукује алатом, од каквог се материјала обавља производња, како се прерађује и припрема сиров материјал итд. За практичан део испита шегрт је морао да изради тзв. пробу, односно да направи одређени предмет и тако покаже потребно знање и вештину. Када положи калфенски испит, шегрт је произведен у калфу, приликом чега је плаћао еснафску таксу.
Према Еснафској уредби, калфа је могао да полаже мајсторски испит тек када постане пунолетан и после најмање две године обављања заната. Калфенски стаж је трајао најмање четири године, а често и дуже, јер су мајстори, нарочито оних заната који су трпели велику конкуренцију, настојали да онемогуће калфама да постану мајстори. Радно време калфи трајало је између 16 и 18 часова дневно. За свој рад калфе су исплаћиване најамнином. Постојале су две врсте најамнина: најамнина од времена и најамнина од комада (тј. за сваки израђени комад). Ајлук је била најамнина на дужи период (три месеца, пола године и годину дана).
Калфе су постајали мајстори после положеног мајсторског испита. Пре полагања испита калфе су морале да прибаве дозволу од надлежне полицијске власти. По одобрењу еснафске скупштине која је именовала испитну комисију, и након плаћања еснафске таксе, калфа је приступао полагању испита. Када положи мајсторски испит, кандидат је проглашаван за еснафског мајстора, уписиван је у мајсторски протокол и добијао је мајсторско писмо с еснафским печатом, потписом старешине и овером надлежне полицијске власти. На тај начин се стицало право на самостално обављање заната.
Ради заштите својих интереса и регулисања права и обавеза, занатлије су некада биле организоване у посебна удружења – еснафе. Турско уређење је имало велики утицај и на формирање еснафа у Србији у првим деценијама XIX века. Еснафи тада нису имали писаних правила, већ су се поштовали наслеђени еснафски обичаји. Многа еснафска питања и проблеме решавао је сам кнез Милош коме су се тим поводом занатлије обраћалe. Еснафска организација је штитила своје чланове и помагала им, обезбеђивала монопол над занатском производњом и борила се против штетних утицаја и конкурентских тенденција. Сваки еснаф је имао свој печат на којем су најчешће били симболи одређеног заната.
Са развојем капиталистичких односа, еснафске организације су, крајем XIX и почетком XX века, све више губиле оправданост свог постојања. Занатство и његову организацију угрожавала је нагла индустријализација и модернизација живота. Стари занати су одумирали, еснафске касе су остајале празне.
srbijuvolimo.rs
