Нема човека који није волео и коме није познат глумачки опус великог барда југословенске кинематографије Павла Вуисића. Важио је за несвакидашњег, непредвидивог и живописног човека чији нас раскошни таленат и данас, много година након његове смрти изненађује, засмејава или тера на плач. Међутим, мало ко зна да је овај велики глумац писао и стихове.
Мирјана Вуисић, супруга покојног глумца, објавила је књигу поезије Павла Вуисића “Песме са живота”. Једна од песама из те књиге појавила се и на интернету.
Светларник, други
Некад су робијаши
чамећи у тамницама
очекивали трачак светла
што им га је даривало сунце
онако бахато
кад је залазило,
када није знало шта ће
са зрацима својим злаћаним.
Некад су робијаши чекали зрак
а ја чак ни томе
не могу да се надам,
јер страдам.
Сунце моје мени
нити се рађа нити залази.
Осветли светларник
само тридесет минута,
вероватно, ни у то нисам
сигуран,
јер никада нисам код куће
кад сунце сија у светларник
можда је сијање још краће.
Е, ту је разлика велика
између мене и робијаша.
Они, који имају срећу
да су им прозори на западној страни
гледају сунце злаћано.
Они, што су им прозори на истоку
гледају, на срећу, сунце источно,
опет црвено и злаћано.
А ја, кад они уживају
у изласку, ти робијаши,
или заласку сунца,
ја онда морам имати
затворене очи
да не бих гледао
јер немам куд да гледам
до у светларник,
у који још није дошло сунце
ни на почетку,
ни на крају
ове приче.
ПАВЛЕ ВУИСИЋ
