Песму “Душа” Алекса Шантић написао је 1905. године, а до данас остала је једна од најлепших љубавних песама која говори о чежњи мушкарца према жени, љубавној страсти и заносу, опчињености лепотом жене…
Душа
“Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада…
Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће…
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће…
У баштама твојим оно роса није-
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју…
У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју…”
