Милена Павловић Барили била је српска сликарка и једна од најинтересантнијих личности уметничке Европе између два рата. Живела је и стварала у Паризу и Америци где је илустровала и славни модни часопис “Вог”, а све је то прекинула изненадна смрт 6. марта 1945. од срчаног удара у 36. години.
Са Радојицом Живановићем Ноем Милена Павловић Барили је једини афирмисани представник надреализма у српском сликарству. Ипак, оно што је мање познато је то да је сликарка била и веома надарена песникиња.
Прве песме, зачуђујуће зреле за свој узраст, Милена је писала још као сасвим мала девојчица. Интересантно је да су оне одисале оним што ће касније обележити и њене слике – носталгијом, бајковитошћу, сетом…
Писац Милутин Тасић записао је једну песму коју је Милена написала као седмогодишња девојчица.
Рома сабато, 12. новембре 1916.
МИЛЕНА
Kад сунце свањива
и птичице певају
онда, онда је лето
ал ја нећу
да га дочекам
нећу да дочекам
на овом свету!
Овај свет санак
само санак леп.
Данас није познато да ли је она њен аутор или ју је негде чула и запамтила, али је поражавајућа горчина са којом Милена, још као мала девојчица, гледа на свет. На неки начин, управо ова песма прорекла је њен кратки живот и најавила трагичну и рану смрт.
Само у периоду 1934/1935. током ког је сликарка мало радила на својим сликама, написала је 60 песама на четири језика – 17 на италијанском, 14 на шпанском, 7 на француском и 22 на српском. Године 1934. објављује своју поезију у италијанском часопису “Quadrivio”.
Преводи песама Милене Павловић Барили први пут су објављени 1966. године у монографији Миодрага Б. Протића “Милена Павловић Барили, живот и дело”. Миленине песме објављене су први пут као збирка 1998. године под насловом “Поезија” и у овој збирци су први пут објављени преводи песама са шпанског језика.
Дневно
