Сергеј Јесењин, један од најбољих песника ког је Русија икад имала, остао је омиљен и међу српском публиком до данашњих дана. Са Јесењиновим песмама имали смо прилику да се упознамо током основног образовања, а као једну од мањих траума сви памтимо његову “Песму о керуши”.
Себе је сматрао „песником села“, због свог порекла, па су чести мотиви у његовој поезији управо живот на селу и љубав према животињама. У “Песми о керуши” и њених седморо жутих штенади, керуша је симбол свих мајки и материнства а сама песма универзална је химна о безграничној мајчинској љубави.
За разлику од животиња, човек је овде приказан као непријатељско биће чији је циљ да уништава и наидиличније тренутке не обазирући се на било чија осећања. Човек, са својим рушилачким нагоном, најнемилосрднији је непријатељ природе.
Присетимо се још једном потресног наратива лирске “Песме о керуши” Сергеја Јесењина.
Песма о Керуши
“Јутрос рано где стрн шуми, лупка
где се бели трска у гугути
седморо је оштенила кучка
седморо је оштенила жути
До у сумрак грлила их нежно
и лизала низ длаку што руди,
и сливо се млак сок неизбежно
из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јури
да заузме мотке, ил’ прут јак,
изишо је тад домаћин тмури
и сву штенад потрпо у џак.
А она је за трагом трчала,
стизала га, као кад уходе…
И дуго је, дуго је дрхтала
незамрзла површина воде.
При повратку вукућ се по тмини
и лижући зној с бедара лених,
месец јој се над избом учини,
као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
завијала болно за својима,
а месец се котрљао танки
и скрио се за хум у пољима.
Немо, ко од милошти ил’ среће,
кад јој баце камичак низ брег,
пале су и њене очи псеће
као златни сјај звезда у снег.”
И сам Јесењин плакао би рецитујући стихове ове песме, која је, по његовом сведочењу, аутобиографског карактера. Једног маја у Берлину 1922. године, када су се срели Сергеј Јесењин и Максим Горки, Јесењин бива замољен да изрецитује стихове “Песме о керуши” свом пријатељу Максиму Горком.
Јесењин се, после краћег оклевања, ухватио обема рукама за главу и почео рецитовати своју песму. “Када је изговорио последње стихове – пале су и њене очи псеће/као златни сјај звезда у снег – и у његовим очима такође заблисташе сузе,” сведочио је касније Максим Горки. “Тада сам помислио да је Јесењин не толико човек, колико инструмент, харфа, коју је природа створила само за поезију, да изрази бескрајну тугу поља, љубав према свему што живи на свету и милосрђе – које од свега другог – заслужује човек,” закључио је о Јесењину Горки.
Погледајте и ову сјајну анимацију Јесењинове песме и уживајте у оригиналном руском тексту “Песнь о собаке”.
Опанак
