Umetnost u Beogradu: Pet spomenika prestonice koje ne smete propustiti!

0
295
Pobednik, Foto: Marko Đukić

Pobednik

Pobednik, Foto: Marko Đukić

Pobednik, simbol Beograda i jedan od najfotografisanijih spomenika prestonice delo je jednog od najistaknutijih jugoslovenskih vajara, Ivana Meštrovića. Podignut je 1928. na platou Gornjeg grada Beogradske tvrđave, u čast desetogodišnjice proboja Solunskog fronta.
Bronzana muška figura izražene muskulature trebalo je da krasi Terazije, ali je ideja napuštena zbog činjenice da se smatralo neukusnim da statua obnaženog muškarca bude izložena u centru prestonice. Premeštena je na Kalemegdan, ali je još jednom zbog nagosti Pobednik osuđen da bude okrenut leđima posmatraču, a licem ka reci. I danas se spekuliše da statua ciljno gleda u pravcu Austrije.
Skulptura je postavljena na postament osmišljen u vidu dorskog stuba sa kanelurama, a delo je arhitekte Petra Bajalovića. Pobednik je predstavljen sa mačem u jednoj i pticom u drugoj ruci. Greškom je smatrano da je u pitanju golub, ali reč je o sokolu, drevnom egipatskom simbolu nepobedivosti i slobode. Svrha sokola je da motri da se pobeđeni ne pobune, a mač postavljen nadole ukazuje na spremnost na nove pobede. Nagost figure aludira na kraj mračnog srednjeg veka i buđenje renesanse.
Iako poznat kao Pobednik, spomenik je u svojoj dugoj istoriji zadobio čak 30 rupa od metaka, kako je utvrđeno 3D skeniranjem.

Igrali se konji vrani

Konji vrani u igri, Foto: Marko Đukić

Bronzana grupa izložena 1939. na samom ulazu u Dom narodne skupštine u Beogradu, remek-delo je srpskog vajara Tome Rosandića.
Grupu čine dve snažne muške figure na koje, uzdignutih kopita, nasrću pastuvi. Konjske figure su jasan simbol neukroćene snage, a ljudske predstave karakteriše kontrast: jedna vidno pruža otpor i pokušava da uzmakne, a druga je već pobeđena i savija se pod teretom kopita.
Umetnik nikada nije pojasnio simboliku skulpture tvrdivši da je u pitanju bilo prosto istraživanje ljudske i životinjske forme na istom spomeniku. Samim tim, spekulacije oko tematike su navodile na različita razmišljanja: da je u pitanju jednostavan čovek iz naroda koga je slomila vlast ili da se, budući da jedna od figura pokušava da umakne, radi o suprotstavljenim personifikacijama otpora i ugnjetavanja.
Lokacija aludira na skupštinu kao simbol demokratije, zakona i razuma koja kontroliše nesputanu snagu.

Pročitajte i  Beograd je izmenio čak 15 imena u svojoj istoriji: Svi znamo za Singidunum, a evo koja su ostala

Spomenik zahvalnosti Francuskoj

Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Foto: Marko Đukić

Ostvarenje Ivana Meštrovića smešteno je na kraj glavne aleje kalemegdanskog parka. Naručeno je u znak zahvalnosti i saradnje Srbije i Francuske tokom Prvog svetskog rata. Bronzana skulptura postavljena je na sadašnje mesto 1930. godine.
Monumentalna ženska figura visoka preko 4m, personifikacija je Francuske koja u ratnom zanosu juriša u pomoć Srbiji. Postament je izrađen od bračkog mermera i nosi reljefne kompozicije poznate kao „Ratnici“ i „Sorbona“. Ratnici asociraju na savezništvo srpskih i francuskih vojnika na Solunskom frontu, a Sorbona je predstavljena sedećom ženskom figurom koja ukazuje na prosvetnu podršku mladima tokom i posle rata.
Spomenik nosi uklesanu posvetu „Volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918“.

Spomenik Neznanom junaku

Spomenik Neznanom junaku na Avali, Vikipedija

Još jedno remek-delo Ivana Meštrovića koje krasi prestonicu nastalo je u periodu između 1934. i 1938. godine.
Spomenik Neznanom junaku, monumentalni je mauzolej podignut na vrhu planine Avala. Nastao je po želji kralja Aleksandra I Karađorđevića, a do danas je ostao simbolično mesto odavanja počasti svim palim ratnicima zemlje. Spomenik je osmišljen kao sarkofag na postamentu, čiji centralni deo čini grobnica nepoznatog srpskog ratnika.
Ulaz u mauzolej od crnog, jablaničkog mermera flankiran je karijatidama (statue ženskih figura u funkciji stubova), odevenim u narodne nošnje jugoslovenskih naroda čime je izražena ideja nacionalnog jedinstva. Karijatide simbolišu majke boraca stradalih u ratu.
Spomenik je za vreme Drugog svetskog rata pretrpeo oštećenja koja su ciljno samo delimično sanirana ne bi li svedočila da ga ni topovske granate nisu mogle srušiti.

Pročitajte i  Jeftina slana torta kakvu još niste jeli! Sastojke sigurno imate u frižideru, a ne zna se da li je ukusnije ili lepše

Spomenik knezu Mihailu

Spomenik knezu Mihailu, Foto: Marko Đukić

Kneza Mihaila Obrenovića srpski narod je priznavao kao oslobodioca srpskog naroda od Turaka koji je, kao vičan diplomata, uspeo mnoge srpske gradove da vrati u naš posed (Beograd, Smederevo, Kladovo, Užice, Šabac…). Ipak, bilo je i onih koji su želeli da učine kraj njegovoj apsolutističkoj vladavini što se i dogodilo 1868. godine. Na kneza je izvršen atentat od strane zaverenika, braće Radovanović. Nacionalna žalost je trajala tri dana, a ubrzo je pokrenuta ideja da se knezu podigne spomenik. Na konkursu je učestvovalo 17 umetnika, uglavnom stranog porekla, a pobedilo je idejno rešenje italijanskog vajara Enrika Pacija. Za mesto postavljanja spomenika je simbolično izabran plato kod Narodnog pozorišta budući da je knez lično pomagao izgradnju ovog zdanja.
Spomenik je izliven u Minhenu, u radionici Ferdinanda fon Milera i svečano otvoren 1882. godine, povodom proglašenja Kraljevine Srbije.
Konjanička statua je bio novitet za Srbiju, inspirisan sličnim rešenjima u Firenci. Imajući u vidu da je knez bio zaslužan za oslobađanje države od turskih stega, Enrikova ideja je bila da ga predstavi kao diplomatu, a ne kao borca – konjanika. Podignutom rukom, vajar je aludirao na deo Srbije koji u tom trenutku još uvek nije bio oslobođen uz ideju da knez, ovim gestom, simbolično ostavlja brigu o tim oblastima potomcima u amanet. Pijedestal (postolje) je dekorisan reljefima prema nacrtima arhitekte Konstantina Jovanovića. Bogat reljefni friz slikovito priča priču o hrabrosti srpskog naroda i njegov napredak pod Obrenovićima. Na severnoj strani može se pročitati posveta: „Knjazu Mihailu M. Obrenoviću III, blagorodna Srbija“.
Već prilikom samog otvaranja primećen je nedostatak koji je izazvao burne reakcije i opšte polemike. Naime knez Mihailo je predstavljen gologlav što je za savremenike bio neprihvatljiv izbor. U to vreme bilo je uobičajeno nositi neku vrstu šešira i pojavljivanje bez njega nije se smatralo pristojnim. Polemisalo se čak i da je vajar izvršio samoubistvo, ali se ispostavilo da je to samo jedna od urbanih legendi. Danas se Enriko Paci smatra tvorcem najznačajnijeg srpskog spomenika 19. veka.

Pročitajte i  STARI KRALj UDAVLjEN JE U TAMNICI: Svedočenje o nasilnoj smrti Stefana Dečanskog koji je UBIJEN OD RUKE SVOGA SINA

Izvor: Beograd, destinacija za ljubitelje umetnosti, Katarina Hadži-Minić

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime