Победник
Победник, симбол Београда и један од најфотографисанијих споменика престонице дело је једног од најистакнутијих југословенских вајара, Ивана Мештровића. Подигнут је 1928. на платоу Горњег града Београдске тврђаве, у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта.
Бронзана мушка фигура изражене мускулатуре требало је да краси Теразије, али је идеја напуштена због чињенице да се сматрало неукусним да статуа обнаженог мушкарца буде изложена у центру престонице. Премештена је на Калемегдан, али је још једном због нагости Победник осуђен да буде окренут леђима посматрачу, а лицем ка реци. И данас се спекулише да статуа циљно гледа у правцу Аустрије.
Скулптура је постављена на постамент осмишљен у виду дорског стуба са канелурама, а дело је архитекте Петра Бајаловића. Победник је представљен са мачем у једној и птицом у другој руци. Грешком је сматрано да је у питању голуб, али реч је о соколу, древном египатском симболу непобедивости и слободе. Сврха сокола је да мотри да се побеђени не побуне, а мач постављен надоле указује на спремност на нове победе. Нагост фигуре алудира на крај мрачног средњег века и буђење ренесансе.
Иако познат као Победник, споменик је у својој дугој историји задобио чак 30 рупа од метака, како је утврђено 3Д скенирањем.
Играли се коњи врани
Бронзана група изложена 1939. на самом улазу у Дом народне скупштине у Београду, ремек-дело је српског вајара Томе Росандића.
Групу чине две снажне мушке фигуре на које, уздигнутих копита, насрћу пастуви. Коњске фигуре су јасан симбол неукроћене снаге, а људске представе карактерише контраст: једна видно пружа отпор и покушава да узмакне, а друга је већ побеђена и савија се под теретом копита.
Уметник никада није појаснио симболику скулптуре тврдивши да је у питању било просто истраживање људске и животињске форме на истом споменику. Самим тим, спекулације око тематике су наводиле на различита размишљања: да је у питању једноставан човек из народа кога је сломила власт или да се, будући да једна од фигура покушава да умакне, ради о супротстављеним персонификацијама отпора и угњетавања.
Локација алудира на скупштину као симбол демократије, закона и разума која контролише неспутану снагу.
Споменик захвалности Француској
Остварење Ивана Мештровића смештено је на крај главне алеје калемегданског парка. Наручено је у знак захвалности и сарадње Србије и Француске током Првог светског рата. Бронзана скулптура постављена је на садашње место 1930. године.
Монументална женска фигура висока преко 4м, персонификација је Француске која у ратном заносу јуриша у помоћ Србији. Постамент је израђен од брачког мермера и носи рељефне композиције познате као „Ратници“ и „Сорбона“. Ратници асоцирају на савезништво српских и француских војника на Солунском фронту, а Сорбона је представљена седећом женском фигуром која указује на просветну подршку младима током и после рата.
Споменик носи уклесану посвету „Волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918“.
Споменик Незнаном јунаку
Још једно ремек-дело Ивана Мештровића које краси престоницу настало је у периоду између 1934. и 1938. године.
Споменик Незнаном јунаку, монументални је маузолеј подигнут на врху планине Авала. Настао је по жељи краља Александра I Карађорђевића, а до данас је остао симболично место одавања почасти свим палим ратницима земље. Споменик је осмишљен као саркофаг на постаменту, чији централни део чини гробница непознатог српског ратника.
Улаз у маузолеј од црног, јабланичког мермера фланкиран је каријатидама (статуе женских фигура у функцији стубова), одевеним у народне ношње југословенских народа чиме је изражена идеја националног јединства. Каријатиде симболишу мајке бораца страдалих у рату.
Споменик је за време Другог светског рата претрпео оштећења која су циљно само делимично санирана не би ли сведочила да га ни топовске гранате нису могле срушити.
Споменик кнезу Михаилу
Кнеза Михаила Обреновића српски народ је признавао као ослободиоца српског народа од Турака који је, као вичан дипломата, успео многе српске градове да врати у наш посед (Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Шабац…). Ипак, било је и оних који су желели да учине крај његовој апсолутистичкој владавини што се и догодило 1868. године. На кнеза је извршен атентат од стране завереника, браће Радовановић. Национална жалост је трајала три дана, а убрзо је покренута идеја да се кнезу подигне споменик. На конкурсу је учествовало 17 уметника, углавном страног порекла, а победило је идејно решење италијанског вајара Енрика Пација. За место постављања споменика је симболично изабран плато код Народног позоришта будући да је кнез лично помагао изградњу овог здања.
Споменик је изливен у Минхену, у радионици Фердинанда фон Милера и свечано отворен 1882. године, поводом проглашења Краљевине Србије.
Коњаничка статуа је био новитет за Србију, инспирисан сличним решењима у Фиренци. Имајући у виду да је кнез био заслужан за ослобађање државе од турских стега, Енрикова идеја је била да га представи као дипломату, а не као борца – коњаника. Подигнутом руком, вајар је алудирао на део Србије који у том тренутку још увек није био ослобођен уз идеју да кнез, овим гестом, симболично оставља бригу о тим областима потомцима у аманет. Пиједестал (постоље) је декорисан рељефима према нацртима архитекте Константина Јовановића. Богат рељефни фриз сликовито прича причу о храбрости српског народа и његов напредак под Обреновићима. На северној страни може се прочитати посвета: „Књазу Михаилу М. Обреновићу III, благородна Србија“.
Већ приликом самог отварања примећен је недостатак који је изазвао бурне реакције и опште полемике. Наиме кнез Михаило је представљен гологлав што је за савременике био неприхватљив избор. У то време било је уобичајено носити неку врсту шешира и појављивање без њега није се сматрало пристојним. Полемисало се чак и да је вајар извршио самоубиство, али се испоставило да је то само једна од урбаних легенди. Данас се Енрико Паци сматра творцем најзначајнијег српског споменика 19. века.
Извор: Београд, дестинација за љубитеље уметности, Катарина Хаџи-Минић
