Петар Кочић рођен је 1877. године у Стричићима код Бања Луке.
Прве године школовања провео је у манастиру Гомионица у коме је његов отац био игуман. Те прве године Кочићевог школовања биће кључне за његов даљи развојни пут у формирању идеала за које ће се касније борити.
Цео Кочићев живот био је прожет мотивима борбе и слободе.
Задојен ватреним патриотским осећањем национално угрожених босанских и херцеговачких Срба, Кочић је стално био заокупљен мишљу о слободи свог поробљеног народа.
Петар Кочић је боље него иједан писац његовог времена тумачио и описивао епоху која је захтевала огромне жртве од малобројних српских интелектуалаца Босне и Херцеговине истичући добро народа не само изнад личног добра, него и изнад најинтимнијих стваралачких тежњи.
Остаће запамчен њгов говор на Босанском сабору 1911. године који потпуно осликава Кочићеве тежње
“Када нас је народ изабрао за посланике, ми смо се те часне и тешке дужности примили са вољом и надом да ћемо у овом сабору моћи учинити што би било корисно по земљу и народ (…) Пошто је сваки успјешан рад у границама овог жалосног устава немогућан и илузоран, ми вас позивамо да сви заједнички ступимо у борбу за опште интересе земље, у борбу за проширење уставних и грађанских слобода, за промјену овог наказног изборног конфенсионалног реда. То су задаци на којима морамо неуморно и истрајно радити, јер смо се сви увјерили да се са данашњим уставом не може апсолутно ништа постићи. За данашњи овакав рад ми одбијамо сваку одговорност од себе и опомињемо вас да не заборавите да прави непријатељ није у нама, него изван нас.”
Оваквим примером храбрости, одлучности, честитости и моралности родољуба, политичара и борца Петар Кочић је био учитељ и васпитач револуционарног покрета Млада Босна.
Живео је само 39 година. И док су га противници називали лудим и опасним, присталице су испод гласа шапутале да је он проповедник друштвене правде и писац српског народног поноса. Саветовали су га да ћути, међутим, он то није мога, већ је целога живота писао и говорио онако како је мислио.
Народ га је видео као свог првака, а држава као опасног противника. Хапшен, гоњен, сматран за српског националисту, у непрестаној борби уочи Првог светског рата Кочић доживљава душевни расцеп.
Оболелог писца сместили су за време Првог светског рата у београдски “Дом за с ума сишавше”, прву болница на Балкану у којој су били смештени психијатријски болесници.
Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту “живи у слободи” и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.
Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.
