Леон Шурбановић је, како каже, „био још клинац” кад је залутао у тунелима испод Петроварадинске тврђаве, смештене на десној обали Дунава. Много се уплашио, али се већ тада заинтересовао „да рашчивија” тај скривени свет лавирината. Кад је порастао, постао је дизајнер, мултимедијални уметник, оснивач удружења „3D wоrld“, а себе назива и ратником „UGRIP“, што би значило да је урбани герилац из подземља. Ово подразумева да је бар делимично испунио обећање давно дато самом себи.
„Тек 2015. године, ушао сам озбиљно у истраживачку причу крећући „у зароне“ са једним пријатељем, Славомиром Кишфалубцем”, каже Шурбановић. Експедиције су захтевале озбиљне припреме опреме и оног што ће се доле попити и појести, од батерија, резервних батерија, читавог арсенала уложака за њих, шибица, упаљача, ласера, сузавца и ножа, као хладног оружја против лисица и јазаваца који ту обитавају.
Обавезан је и данас и појас за стомак и бубреге, трослојна одећа, капа или капуљача у случају најезде слепих мишева, флашица воде или чаја, сок од лимуна, средства прве здравствене помоћи, као и ашов због могућег урушавања ходника, или раније – отрпавања већ урушених. Помоћ у оријентацији испрва им је давала мапа Ратног архива Беча, иако недовољно доследна, будући комбинована од 70 других, али сада угрипи располажу најдетаљнијим картама петроварадинског подземља које су сами саставили.
Најпоузданији ГПС, како се Шурбановић шали, јесте онај у њиховој глави, настао уз помоћ технике зване „пипавац”, како су угрипи истражили све нивое са више од 16 километара ходника, дубоко испод површине земље. Али, и поред владања под- земним тереном, герилски су се ратници једном „озбиљно изгубили”, и једва пронашли излаз након 17 сати лутања. Њихови претходници, радозналци или неваљалци, пут су обележавали каменчићима, кокицама, тракама од ВХС-а, најлоном за пецање, канапима, шрафовима, свећама и оставили око 2.500 графита.
Неки од тих илегалних истраживача трагали су за скривеним благом Марије Терезије, неки за тајним пролазом до Карловаца, Ирига, Новог Сада, Руме, па чак и Беча, подстакнути урбаним легендама.
Неки су само обављали радње противне моралу и закону, често несвесни праве природе ходника, одбрамбеног система у турско-аустријским минским ратовима.
Међутим, Петроварадинску стену, како локалитет зову геолози, а и сама „петра” значи стена, насељавали су људи још од праисторије, па археолошка открића са почетка овог миленијума указују на овдашњи живот још од палеолита. Перфектан стратешки положај нису прескочили ни Келти, ни Римљани које наслеђује Византија. За Византијом стижу Угари, а с дозволом краља Беле IV, овде се настањују и монаси из реда цистерцита, за које је специфично да воле да се осамљују и тихују. Сменом народа и култура, и утврђење мења габарите и обрисе, али не и функцију. Турски путописац Евлија Челебија у средњем веку за тврђаву и њену околину каже следеће: „Град Варадин лежи на обали реке Дунав, његова цитадела има шестоугаони облик, а налази се на једном високом брду које се диже небу под облаке. То је неприступачан, чврст и у истину стар град. Град има седам великих кула, сви бастиони изграђени су складно. У тврђави има свега две стотине даском покривених кућа без ограда и башта, затим Сулејман-ханова џамија, складиште муниције и житни амбари.
На југоисточној страни налазе се само брегови и по њима све сами виногради.” Поетски опис чувеног Челебије, може и да одврати пажњу од праве намене „ђаве”, како данас највећој фортификацији на Дунаву тепају Новосађани, одбијајући да прихвате номенклатуру по којој је она друга по величини. Још већа него што је сада, Петроварадинска тврђава је подигнута као бастион и гранична тачка између хришћанства и ислама.
„Пола миленијума Турци Османлије водили су минске ратове, опседали тврђаве месецима или годинама, освајајући парцијално инфраструктуру – пролазе за снабдевање водом, пекаре, мењачнице тог времена, куплераје за потребе војске…”, прича Шурбановић. Затим би се турски војници тајно инфилтрирали, да би на крају пљачкали, палили и ишли даље, освајајући Европу све до Беча.
Борбе су се водиле на два фронта – доле, бушењем тунела ка тврђавама, а горе надземним дејствима војске, док 1692. године цар Леополд I није рекао – доста. И финансирао изградњу једне од најмонуметалнијих и најлепших тврђава у овом делу света, што она остаје до данас.
Над земљом, Леополд I је подигао фортификацију од шест делова, од којих данас један фали, из науци неприступачног разлога, док је други потонуо у Дунав ко зна када. Мостобран је у овом веку срушен и уграђен у објекте друге намене, од обичних кућа до школа и болница. Међутим, фасцинантан сплет подземних ходника био је и „највећа промашена инвестиција”, како се шали Шурнбановић. Никад није био употребљен у својој примарној сврси. Еуген Савојски, као један од највећих аустријских војсковођа и држвника, градитељ бечког Белведереа, године 1716. спречио је Турке у освајању Петроварадина.
Била је то петосатна битка из које се родила модерна Европа, уз учешће око 300.000 супротстављених ратника. У њој је од руке Савојског пострадао Дамада Али-паша, што је његове војнике сасвим омело, те спречило даље ширење Отоманске империје. Лавиринт подземних ходника, за које више није било потребе због напретка технике, испреда и причу како се од тада овде живело. Па 1918. године, кад тврђаву напуштају Аустријанци, то је један гигантски магацин, а делом затвор. У њему су били заточени и вожд Карађорђе после слома Првог српског устанка, и народни лекар Васа Пелагић, као носилац социјалистичких идеја, и хрватски књижевник Антун Густав Матош, ухапшен као војни дезертер.
За време Краљевине СХС и Краљевине Југославије, тунели се користе као коњушнице, и за складиштење разне робе. Током Другог светског рата у замршеном сплету ходника, крили су се партизани, покушавајући и да осмисле паклену машину, разорну по окупаторе. Тек по завршетку овог војевања, тврђава је отворена за посету цивилног становништва, а 1948. године стављена под заштиту државе као културно-историјски споменик.
Петроварадинска тврђава са предграђем – Воденим градом, данас служи мештанима, Новосађанима и гостима са свих страна, за романтичне шетње. Заљубљени се пољубе код Капије Лудвига Баденског. Горњи и Доњи Лудвигов бастион, као и Официрски павиљон, и Капија Леополда Првог у функцији су уживања домаћих посетилаца и туриста. Касарна је претворена у хотел „Леополд”, а Арсенал у Музеј града Новог Сада, уличице су пуне кафића.
Са видиковца на високим бедемима, пуца поглед на равницу, док перспектива из доњег ракуса оправдава надимак тврђаве „Гибралтар на Дунаву”, тако је та сцена велелепна. Звезде се посматрају из Планетаријума. Доминира отмени стил Аустрије 18. века, за који је првенствено заслужан Леополд I, из лозе Хазбурговаца.
Барокни торањ са сатом пречника два метра, препознатљив је симбол тврђаве. Бројеви на часовнику исписани су римским ознакама, као сто је било правило на хришћанским црквама. Највећа посебност сата ипак су дужности казаљки: мала показује минуте, а велика сате, како би их јасно и издалека видели лађари и знали кад је време за смене страже. Сатни механизам се свакодневно и данас навија ручно и звони пуне сате.
За време музичког фестивала „Еxiт“, једног од напопуларнијих у Европи, влада највећа гужва, па се гости размиле на свих 11.000 хектара површине. Вибрације битова не наносе штету тврђави, кажу најновија истраживања, већ само проносе славу Петроварадина.
Али, чини се да најозбиљније планове за будућност ове хит дестинације, ипак имају угрипи, герилци из подземља. Не само да су волонтерски очистили ходнике, направили мапу и организују стручно вођење, они теже да оживе Петроварадин на најоригиналнији могући начин. Да се овде свакодневно приређују изложбе, представе, предавања и да се уприличи још много фестивала.
И за највећег данашњег непријатеља тврђаве, вегетацију која дивља и буја, угрипи имају решење. У преговорима су са Градом да се ту доведу козе, овце и подолска говеда, који ће апетитом уништити нападача знамења многих векова.
„Град на стени чврст као стена” и даље води ратове које не намерава да изгуби, пратећи дугу традицију мудрог војевања.
Текст: Драгана Николетић
Фото: Лука Шарац
