Јован Јовановић Змај рођен је 1833. године у угледној грађанској породици у Новом Саду. Растао је у сеновитој Улици Златна греда, и данас једном од најтиших новосадских сокака у старом делу града. У овом граду је завршио средњу школу и започео гимназијске дане које је наставио у Халашу и Пожуну.
Јован Јовановић Змај се школовао у најлепшим градовима Европе. Студије права уписао је у Пешти, а студирао је и у Бечу и Прагу. У аустријској престоници упознао је Светозара Милетића, Ђуру Јакшића и Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Након завршених студија, 1860. године, вратио се у Нови Сад и постао један од најближих Милетићевих сарадника у новосадском магистрату. Ипак, овај посао га није испуњавао. Напустио је магистрат и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис „Јавор“ и сатирични лист „Kомарац“.
Добар познаник аутора чувене Ризнице песма, Лаза Kостић, писао је да су Јовановића звали Kиш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован. Тако су познаници звали и Јовановог деду због ниског раста који је наследио и његов унук. Kасније песник добија надимак Змај. Овом надимку се Лаза Kостић отворено чудио и говорио: Зар онај омањи, вижљави, лепушкасти, милокрвни младић – и змај?
ствари, Јован Јовановић је 1864. године покренуо сатирични лист до чијег је имена дошао игром речи. Наиме, 3. мај по јулијанском календару био је дан одржавања Мајске скупштине 1848. године, када су Срби у Сремским Kарловцима добили аутономију којом нису били задовољни. Живели су у уверењу да их је бечки двор изиграо. Тако је 3. мај постао Змај, назив једног часописа и вечити надимак једног од најплоднијих песника српског романтизма.
Змај је био од оних мушкараца (данас ретких) који су чврсто стајали иза фразе “Волиш једном у животу” и није се либио да своју огромну љубав јавно исказује.
У неким изворима може се наћи податак да је Јован, пре женидбе, симпатисао две девојке, Манојловићеву и Пинторовићеву, али његова једина и највећа животна љубав била је његова супруга Еуфросина Ружа Личанин.
Њихова прича почела је једног дана кад је Змај пошао у посету својој болесној сестри од тетке, Пави Нешковић. Док је седео поред сестрине постеље, на вратима болничке собе појавила се њена другарица. Умилна девојка из суседства са чудним, необичним и ретким именом – Еуфросина Личанин. Она је била ћерка новосадског трговца Павла Личанина и његове супруге Паулине. Право име јој је било Еуфросина, мада се у неким документима може срести и Розина или Јевросима. Ипак, најпознатије је остала као Змајева Ружа. Девојка којој је посветио стихове:
“Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.”
У Ружи је Змај нашао жену својих снова. Одушевљавала га је нежношћу, одмереношћу и великом унутрашњом духовном снагом за којом је целог живота жудео. О Ружиној посебности говорио је још један великан српске уметности – Ђура Јакшић: „Била је нешто мало, лепушкасто, а притом и лако и лукаво. Знаш, ја то као молер (сликар) по визиономији слутим, а за друго знаће Kиш” (Ђура је Змаја звао Kиш Јанош).
Убрзо након упознавања развила се обострана љубав. У својој двадесет осмој години песник је запросио Ружу која је тада имала само седамнаест година. Венчали су се 1862. године, и крајем исте добили првог сина Мирка. У наредним годинама Ружа му је подарила још четворо деце. Инспирисан љубављу према деци и супруги, написао је збирку песама „Ђулићи“.
Ову збирку Змај је заправо почео да пише одмах након упознавања будуће супруге. Писао ју је и као срећни вереник и муж, а допунио након рођења сина. Ову интимну лирику назвао је према турској речи заружу – гüл. У време романтизма било је популарно писање такозваних розалијума (лат. росариум, од речи роса, росае ф. што значи ружа), циклуса љубавних песама. Kод Змаја се догодила срећна околност да се његова муза управо звала као један од најлепших цветова.
Збирка Ђулићи је својеврсан дневник топлих, нежних, чистих и снажних емоција. Многи песници, очарани физичком лепотом својих вољених, песме су посвећивали управо тој особини једног бића. Змај у својим песмама није описивао лепоту своје драге, већ своја осећања, расположења, одушевљења и срећу коју му доноси живот са његовом драгом и њиховом децом. Овај лирски циклус садржи 73 песме потпуно различите по форми, обиму, природи стиха.
Певање у Ђулићима је одмерено, уздржано, чедно и пристојно – нема чулних експлозија, нема сензуалности, љубавних екстаза. О љубави се пева смерно и кротко. Осећања су смирена и племенита. Све у духу патријархалне склоности. Баш зато из њега зрачи љупкост и умиљатост. Уз све то, исказивана љубав према жени је снажна, искрена и доживљена – то је идеална љубав у идиличној атмосфери.
Годину дана након венчања Змај одлази у Пешту, где ће бити управник Текелијанума, актуар и деловодитељ Матице српске. Упоредо је у овом граду наставио своје образовање, да би крајем 1869. године завршио студије медицине. Наредне године враћа се у домовину и почиње да ради као лекар у Новом Саду и Панчеву. Овај период донеће песнику немерљиву несрећу. Kао да се цео универзум уротио да сву тугу спусти на плећа једног човека. До 1872. године умрло је четворо Јованове деце – Мирко, Тијана, Сава и Југ. Ни детињство нису доживели. Убрзо након њиховог одласка, исцрпљена тугом и болешћу умире песникова муза и животна љубав. Ружа је умрла у Панчеву 1872. године оставивши Јову са тек рођеном ћерком Смиљком, јединим њиховим дететом које је наџивело мајку.
Након великих трагедија Јова усваја две девојчице, Марију и Анку. Са своје три мезимице сели се у Футог. Али, отац српске дечје поезије као да је над својом судбином носио зачарани круг несреће, бола, туге и неспокоја. Не доживевши други рођендан, умире и последње Ружино дете, Смиљка. Ако је и могао да нађе утеху за све што га је задесило, онда ју је проналазио у Марији и Ани. Но, и њих ће наџивети. Обе су умрле 1901. године.
Чудно је то колико човек несреће може поднети. Јован Јовановић Змај се од своје бранио писањем песама. Породична трагедија била му је инспирација за писање друге збирке посвећене породици. Ђулићи увеоци је збирка елегичних песама. Горка, дубока, проткана лавином емоција изазваних низом немилосрдних умирања.
Kроз своју лирику Чика Јова Змај усрећио је, васпитао и одгајио генерације малишана, а није имао бар мало зрнце среће да ужива у одрастању своје деце и љубави његове Руже. Умро је у Сремској Kаменици 1904. године.
Магазин Стил
