Pismo majci (Sergej Jesenjin)
Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrave ti šalje.
Nek uveče nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
Uvek isto priviđenje muči:
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
Da bih umro ne videvši tebe.
Kao nekad, i sada sam nežan,
I srce mi živi samo snom,
Da što pre pobegnem od jada
I vratim se u naš niski dom.
Vratiću se kad u našem vrtu
Rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko pre osam leta.
Nemoj budit odsanjane snove,
Nek miruje ono čega ne bi:
Odveć rano zamoren životom,
Samo čemer osećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
Svetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
Viđaju onako zabrinutu,
I ne idi svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.
