Писмо мајци (Сергеј Јесењин)
Јеси л’ жива, старичице моја?
Син твој живи и поздраве ти шаље.
Нек увече над колибом твојом
Она чудна светлост сја и даље.
Пишу ми да виђају те често
Због мене веома забринуту
И да идеш сваки час на цесту
У свом трошном старинском капуту.
У сутону плавом да те често
Увек исто привиђење мучи:
Kако су у крчми фински нож
У срце ми заболи у тучи.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
Да бих умро не видевши тебе.
Kао некад, и сада сам нежан,
И срце ми живи само сном,
Да што пре побегнем од јада
И вратим се у наш ниски дом.
Вратићу се кад у нашем врту
Рашире се гране пуне цвета.
Само немој да у рану зору
Будиш ме ко пре осам лета.
Немој будит одсањане снове,
Нек мирује оно чега не би:
Одвећ рано заморен животом,
Само чемер осећам у себи.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утеха си моја,
Светло што ми сија истим жаром.
Умири се! Немој да те често
Виђају онако забринуту,
И не иди сваки час на цесту
У свом трошном старинском капуту.
