Одговор је у старословенском. Речју „плав“ означавала се сасвим бледа, неизразита нијанса боје од бледожуте до бледоплаве или сивкасте нијансе боје. „Видите њиве како су плаве пред жетву“, пише у Зографском јеванђељу, старословенском спису на глагољици. У неким српским крајевима дуго се чувало то значење. „Жутило може бити по сили боје плаво, пуно плаво, мрко“, забележено је у Лици у 19. веку. У Црној Реци и данас кажу да постоји „жута загасна“ и жута плава“. Прва је тамножута друга светложута.
Док се придев „плав“ користио за бледу нијансу неке боје, за означавање плаве боје у данашњем значењу употребљавале су се речи „сињи“ и „модар“. У неким словенским језицима опстале су једна или друга реч, у српском су у употреби обе али са модификованим значењем. Придев „сињи“ као ознака за тамноплаву боју често се користи у метафорама за тамне боје у животу, несрећне, злослутне појаве. „Сиња кукавица“ је ојађена, несрећна особа. Придев „модар“ користи се за боју коже након ударца, промрзлина, болесничког бледила, усана и коже за време болести. Тако да је на упражњено место за означавање плаве боје у нашем језику дошао облик „плав“. Није логично то што и за плаву хаљину и за жуту косу кажемо да је плава, али језичка логика има своја посебна правила, а многа леже у етимологији.
Извор: Фејсбук, Рада Стијовић
